Join the new world

Није опасан онај ко не уме да чита, већ онај ко је прочитао само једну књигу.
Иво Андрић

По последњим анкетама, рађеним пре две године, испоставило се да међу свим државним и не владиним организацијама 57% грађана Србије има највише поверења у војску, а 54% у цркву. То није баш тешко оспорити, историјски се испоставило да су само те две институције увек биле уз наш народ, где год он био и каква год судбина да га је задесила. Нећу да се бавим популизмом и манипулишем осећањима читалаца, тако да нећу да спомињем масовно пензионисање официрских кадрова 2006 и реорганизацију војске по НАТО стандардима 2007. Не бих и спомињао у шта се црква претворила после његове светости, Патријарха Павла.



Чак и после свих тих дешавања и после свих малверзација, углед војске у очима народа није пао ни дан данас. Због тога, они људи који су задужени да се старају о одржавању угледа те институције се труде да уводе новине у исту. Једна од релативно недавних новина у нашој војсци је егзирцир.



Можда неки нису чули за овај назив, али сви отприлике знају шта је то. Многи ово памте по реакцији познатих квази „ђенерала“ којих иначе има доста у овој игрици.

Ако неко не зна о чему говорим, потрудићу се јасним речима да објсаним. Постоје људи, који су некада за време ЈНА постигли неки успех на каријерној лествици. Имајући у виду социјални статус који је тада уживао југословенски војник, за појединца који је тада имао све привилегије на конту сцоје униформе, данас је за њега непојмљиво како неко може да се разуме у војну тактику, стратегију и умеће ратовања боље него он. То вам је просечан Драган Јов(о)е Торбица. Тешки конзервативац, који је убеђен да све зна најбоље, али не и за 21 век. Ако желите уживо да видите такве људе, моја топла препорука вам је да одете на шалтер ВМА или ВМЦ Карабурма током паузе. Ту ће те да упознате људе који су сваки дан током бомбардовања обарали F-117A и то праћком, али јебига, пали су у Хрватску или Бугарску, па се не рачуна.



Просечан квази „ђенералитет“

Обавезно морам рећи да она војна лица која су до коцке на својим раменима дошли поштеним и мукотрпним трудом су у највећем броју случајева веома пријатни и дружељубиви људи, са пуно разумевања и самокритике. С таквим човеком се може и гледати фудбал уз зајечарац, а после причати о античкој филозофији.



Међутим, они који су до своје унофрме дошли преко татиног пуковничког имена или страначке(партијске) књижице су веома тешки и генерално неподношљиви људи. Са тим човеком не можете водити конструктиван дијалог , најбоље је да сачувате своје живце и заобиђете га. Управо таквим појединцима данас посвећујем овај кратки чланак, јер интернет ми омогућава да без толерисања фрустрација покушам барем мало да образујем некога.



Егзирцир се јавља као вид обуке у 18 веку у скоро свим европским армијама тога доба. Појавио се у оном моменту када је бајонет на пушци заменио копље. Тада је пушка постала основно наоружање пешадије. Пушка се користила и за ватрено дејство по живој сили непријатеља, али је бајонет почео да се користи за борбу, поготово против коњице. Егерцир је био веома застуљен у то време јер је представљао начин обуке војника за учешће у борби. У српској војсци, основи егзерцира се појављују у „пешачком правилу“ из 1866 године који дефинише све борбе са пушком уључујући и борбу са бајонетом. Овај вид обуке се дуго времена задржао у српској војсци, али борба бајонетом пада у заборав због развоја наоружања и увођења аутоматских пушака као основни вид личног наоружања војника.

Први званични приказ увежбаности стројевих радњи тј. егзирцира реализован је на Ђурђевдан 1924. године на хиподрому „Царева ђуприја“ у Београду, на свечаности поводом обележавања Дана оснивања Гарде и пуковске славе. Тим поводом па све до почетка Другог светског рата, егзерцир се традиционално изводио сваке године. Као вид обуке који има за циљ да увежба војнике у брзом, прецизном и тачном једновременом извршавању радњи, егзерцир је веома значајан и за дисциплину сваке јединице.



Традиција приказа егзирцира обновљена је и настављена 6. маја 2010 године у Пожаревцу, на свечаности поводом обележавања 180 година од формирања Гарде. Од прославе Дана Војске Србије у Крушевцу 2013. године, у извођењу егзирцира учествују и жене.



Просечан квази ђенерал који стицајем околности поред обављања функције начелника генералштаба у слободно време је војни аналитичар , обично при виду овога каже следеће



"Некада, када смо били ЈеНеА, није нам требало да млатимо ножекањама да би били пета(трећа, друга или прва) армија Јевропе."





Баш бих желео да видим, како ће такав човкек са паповком која има 4 кг да млати са све бајоетом пред највишим државним службеницима и многобројним народом. Само да кажем још једну ствар. Често егзерцир извршава гарда током одређених церемонија, али не заборавите да на пример током промције кадета у септембру, ту исту ствар извршавају студенти 2 и 3 године војне академије. Дакле младић од 21/22 године. Моја препорука вам је да прођете мало испред Студентског трга или Вуковог споменика, и да видите чиме се бави просечна студентарија у Србији. Тако да за мене особа која бира да својој држави и народу посвети свој живот од мене заслужује ad hoc дубоко поштовање, без обзира на његов карактер.