Join the new world

„Био сам јутрос у вароши, по први пут ми леп тај Аранђеловац, женске брате..., целе фамилије побегле из Београда, а има и курава...“
мајор Курсула



Култни филм „Марш на Дрину“ је један о најпознатијих филмова како и Авале, тако и целог југословенског кинематографа. Поред силних награда којие је филм освојио, ово култно дело данашњи популарни кинокритици коментаришу на следећи начин:

„јеб.те, комуњаре направише бољи филм о првом рату него сви ови данашњи квази патриоти.“


За мене лично, овај филм је остао упомаћен као први (или међу првима) југословенски војно-историјски филм, где нема Валтера који пије оловне метке као воду, где нема слепе пуцачине као у вестрнима, већ као филм који максимално реалистично и детаљно (у складу са годинама, у којима је снимљен, и технологијом која је тада била доступна) показује како се примењује и формира стратегија вођења ратних дејстава, а тачније, примене тзв. мешовите стратегије, засноване на теорији игара.



Војвода Степа Степановић


Међутим, овај чланак није посвећен бесмртном делу Жике Митровића, већ томе, како уз малу помоћ математике свако може да постане прави Курсула у својој животној битци, и постигне одређене резултате.

Теорија игара је инструмент, који објашњава економска теорија, и служи за процену понашања и одлучивања мањег броја учесника неког догађаја. Најчешће се користи прилоком прављења микроеконоског система у циљу утврђивања грешке у истом.

Међутим, сама теорија је далеке 1944 година дефинисана (а не настала, пошто је била примењивана од памтивека) не за потребе тржишта, већ за потребе америчке војске. Открио ју је и објаснио амерички физичар и математичар, Џон фон Нојман у свом истоименом делу.



И ако тога није био свестан, принцип теорије игре је помогао Бернарду Монтогомерију да увуче у тенковску замку Ервина Ромела у битци код Ел Аламјена.


Објашњавати и дефинисати ову теорију нема смисла, не само да је комплексно, већ и бескорисно за читаоца. Мени је главни задатак пријатељу да ти са одушевљеном и фасцинираном фацом лупиш субскрајб, зато хајде да пређемо одмах на примену:

Пример №1 „папир, камен, маказе“

Најпростија игра, уз помоћ које се лако може да се објасни суштина теорије игара. Повољна је за то, првенствено због тога што је то акт, у којем учествују две или више страна, затим и због тога, што исход зависи не само од одлуке једне стране, већ је потребно и контра дејство друге стране да би се дошло до резултата. Дејство, или ти одлука, коју има сваки од играча назива се стратегијом. Сваки од играча има три могуће стратегије: папир, камен и маказе, логично.

Хајде да визуално представимо тзв. стратегијско дрво:
У случају да први играч изабере стратегију „камен“, при избору другог играча стратегије „камен“, доћи ће се до status quo.



Ако играч број два изабере стратегију „папир“, при истој одлуци првог играча, резултат ће бити 1:0 у корист другог играча. Уколико се други играч одлучи на стратегију „маказе“, резултат ће бити 1:0 за првог играча.



Таквим редоследом се попуњава остали део дрвета. Што је комплекснија игра, што је више могућих стратегија понуђено учесницима, то је компликованија структура дрвета. Данас се у економији због простијег моделирања користи тзв. матрица плаћања:



Пример № 2 „парадокс затвореника“

Хајде сада када мање више разуемо логику ове теорије да размотримо пример где на доношење одлуке о стратегији утиче људска психологија:
У овом примеру имамо следећи случај. Два лица, која су извршила неко кривично дело се у притвору деле у две различите ћелије, и свако од њих има 2 могуће стратегије, које укупно могу да проузрокују четири могуће последице, али, имајући у виду ову теорију, ми можемо са високом вероватноћом да закључимо, коју ће стратегију изабрати затвореници.

За почетак, да направимо стратегијску матрицу:



Које тезе можемо да закључимо из наведене матрице?
1. Ако оба затвореника не призанју своју кривицу, обоје ће провести у притвору по једну годину, након чега ће бити пуштени због застарелости случаја
2. Ако први затвореник призна своју кривицу и изда другог затвореника, он ће одмах бити пуштен из затвора због сарадње са истрагом, а други затвореник ће да добити казну од 10 година.
3. Логично, ако исту ту стратегију изабере други затвореник, исход ће бити исти, само ће се стране променити.
4. Ако обојица затвореника призанју своју кривицу, обојици ће бити самњена казна због сарадње са истрагом, и обојица ће провести у затвору пет година.

Иначе, интрересантно је да многи припадници у стварности често примењују овај начин због своје невероватне ефикасности.

Гледајући на ову матирцу, шта можемо да закључимо о томе, која је најповољнија стратегија за оба затвореника?
Па наравно да је први, рећи ће посматрач. Најбољa стратегија за обојицу јесте да ћуте и туцају камен у ћелији годину дана, јер је то најсигурнији начин да што пре изађу на слободу. Међутим, затвореници ће изабрати потпуно другу стратегију, упрао због људског егоизма и неповерења.

Оба затвореника ће размшљати на следећи начин:
Најбоље је да ја одмах признам, јер ако то није учинио овај други, мене ће одмах пустити. Ако ја то не учиним, а испостави се да је он то учинио, ја робијаћу десет година. Н крају, који резултат буде? Па наравно, четврти. Обојица ће из затвора изаћи за пет година.

На последњем примеру се лако може доказати да се већина људи не понаша разумно и логично, већ поступа и доноси одлуке искључиво у складу са својим интересима и потребама. То је начин размишљања који је у нама васпитан од стране друштва, јер многи мисле да је прелазак преко туђе грбаче једина стратегија како да у данашњем свету дођу до свог места под сунцем. Ако ви, драги моји читаоци успете да успешно примените ову теорију у свом свакодневном животу, приметиће те како сваки пробелем који неко стави пред вас постаје решен у вашу корист. Кажем вам то из сопственог искуства.