ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ!

Day 2,719, 18:30 • Published in Serbia Serbia • by Baku Fu


"Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред!"
Један од најславнијих српских војвода и војсковођа, учествовао је у свим ратовима, које је Србија водила од 1876. до 1918. године. Рођен је 19. јула 1855.године у Струганику недалеко од Ваљева. Завршио је високе војне школе. За заслуге у кумановској битци добио је чин генерала, а 1914. године, као командант Прве армије за заслуге у вођењу колубарске битке добио је чин војводе, који су пре њега добили Радомир Путник и Степа Степановић. После Првог светског рата постављен је на место начелника Генералштаба. Умро је у Београду, 20. јануара 1921.године. Познат је и као истакнути војни писац. Написао је студију “Стратегија” а учествовао је и у покретању и уређивању војних часописа.

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. и почетком 18. века.
Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића – Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака.
Мишићеви родитељи, Радован и Анђелија, имали су тринаесторо деце. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових браћа и сестара је било живо.
По завршетку своје шесте године био је пастир. Основну школу започео је у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао неприлике које је имао с варошком децом због сељачког порекла, што га је узбуђивало и вређало. Гимназију у Крагујевцу је уписао 1868. Први, други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду, у Првој београдској гимназији. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успехом. С таквим оценама шестог разреда гимназије примљен је 20. септембра 1874. у Војну академију, као 19. у рангу.
На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове.
Касније се оженио са Лујзом Крикнер (1865 - 1966), венчали су се 25. новембра 1884. у београдској Вазнесењској цркви. Имали су 3 сина(Александра, Радована и Војислава) и 3 кћерке (Елеонора, Анђелија и Олга).
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, као питомац Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 - 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде Друге класе и стекао прва ратна искуства.
Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустро - угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.
Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. као поручник и комадант 5. пука Дринске дивизије.
Од 1898. до 1904. предавао је стратегију на Војној академији.
Након Мајског преврата је био приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, наводно због утицаја Црне руке, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током Анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.
У балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је, како је истакао генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала.


Војвода Мишић на ратишту
Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан.
Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног комаданта генерала Петра Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао (тада је то сматрано ризичним) на дубљем повлачењу да би се целој српској војсци дало времена да се одмори и попуни залихе, што је резултовало напуштањем Београда. Међутим, његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је поражена у пследњем српском контранападу, који је такође започео Мишић, а његова армија је одиграла одлучујућу улогу. Ово је била једна од највећих битака у српској историји и Мишић је унапређен у чин војводе.


Војвода Мишић врши смотру после Колубарске Битке
Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи, и следило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева.


Војвода Живојин Мишић са регентом Александром Карађорђевићем осматра положаје на Солунском фронту
Пред крај рата у јуну 1918. Мишић је постављен за начелника Врховне команде и командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918.


Војвода Мишић одаје последњу пошту палим војницима

Извештај војводе Мишића краљу Александру по повратку из Сплита:

„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш….. ствар је пропала…..

То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило.

Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политицких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.
Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повуци не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.
А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити… Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толико мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”

Одликовања

Ако се одликовања војводе Живојина Мишића посматрају упоредо са развојем савремених друштвених и историјских збивања и његовим напредовањем у војничкој каријери, запажа се да су она све бројнија, типолошки значајнија, а по рангу вреднија идући ка каснијим фазама у његовом животу. Самим тим она говоре не само о Мишићевом месту у нашој ратној историји, већ представљају и материјалне доказе о уделу српске војске у савременим међународним односима из ратова за ослобођење краја 19. и почетка 20. века.

Домаћа одликовања

Орден Белог орла 2. реда
Орден Белог орла 4. реда са мачевима
Орден милосрђа(црвеног крста)
Орден Таковског крста 2. реда
Орден Таковског крста 3. реда
Орден Таковског крста 5. реда са мачевима
Орден Карађорђеве звезде 1. реда са мачевима
Орден Карађордеве звезде 2. реда са мачевима
Орден Карађордеве звезде 3. реда са мачевима
Орден Карађордеве звезде 4. реда са мачевима
Орден Карађорђеве звезде 2. реда, Звезда од пет кракова, у металу, са аверс-ом истоименог ордена.

Инострана одликовања

Орден Румунске круне 2. реда, румунски
Орден Меџидије 2. реда, турски
Звезда ордена светог Станислава, 2. реда, руски
Орден светог Ђорђа 4. реда, руски
Орден црвеног крста, енглески, установљен поводом балканских ратова 1912—1913. године.
Орден Данила 1, за независност, црногорски, 2. реда
Орден светог Ђорђа и светог Михајла 1. реда, енглески
Орден Купатила 2. реда, енглески
Звезда ордена Легије части 1. реда, Звезда од пет кракова, у металу
Орден Легије части 2. реда, француски
Звезда ордена Легије части 2. реда, француски
Орден светог Спаситеља 1. реда, грчки
Звезда ордена светог Спаситеља 1. реда, Осмокрака звезда, у металу, са аверс-ом истоименог ордена
Орден Италијанске круне 1. реда, италијански
Звезда ордена Италијанске круне
Орден за заслуге црвеног крста, амерички
Орден за изванредне војне заслуге, амерички
Крст рата 1914—1918. године, француски
Ратни крст из првог светског рата, италијански.

Молитва Војводе Живојина Мишића

Боже пресветли, опрости мени недостојном твога помена што чисте душе, светлог срца, забринутих мисли, поганим језиком и прашњавим рукама крстим се и изговарам молитву. Немам права да молим за себе, али за Србе, Боже, за Србију… Учини да црни облак над Србијом, и у Србији, не створи велику непогоду. Учини да оно што је дошло као испаштање греха не остане као казна Србији и народу српском. Само толико, Боже, па ће бити и превише за нас грешне.
Помози, Боже, да моји војници наоружају срце, а официри ум, Удени памет у српску политику и разборитост у генерале, не благослови оног ко убија и отима. Благослови сваког ко данас, с пушком, усмрћује душманина, бранећи кућу и окућницу.
Не дај да ми војнике завеје неверица, да ми официре посустане малодушност, да људе нагрди мржња, а жене разјари освета. Не дај, Боже, да ми мржња поведе разум и удари у вид. Не заслепи ме никад очајем, подстакни ме благошћу и успори ме прекошћу и суровошћу. Помози, творче, да нађемо пут спасења са мање гробова, а више наде.
Погледај, Боже, и смилуј се на децу и српску нејач која ти верује и која само у тебе верује. Не изневери њихове наде, не учини узалудним молитве теби, бар мало притвори врата пакла и спаси Србију од несреће која је твојом срџбом дошла, али и твојом вољом ће проћи. Само ти, свевидећи, погледај Србију. Што ти учиниш – учињено је. Што ти наумиш – остварено је. Што ти благословиш – спасено је! Амин.


Споменик војводи Живојину Мишићу у Ваљеву

"... Да се никад не заборави,
Да се више не понови.
Поколења нова да знају,
И да више не страдају.
Да причамо нашој деци,
Како су се борили наши преци.
Историје своје да се не стиде,
''Ко не зна за страх, напред иде''.
Ево сада и после једног века,
Да се памти подвиг тог човека.
И да јасно буде свима,
Животно дело Војводе Мишић Живојина!"

За разглас:
ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ!
http://www.erepublik.com/sr/article/-1344-2520834/1/20