Join the new world

„Нема подлијег човека од онога који не чувствује љубав к своме отечеству и националној слави.” Без те љубави човек је само „четвороножна животиња, без душе, без срца, без сваког племенитог чувства”. А такви су Срби који се одроде. „Речи многих родољуба, од којих би се и камен пробудио, остају без одјека у душама одрођених људи и људи обузетих влашћу, који воле да им суди и заповеда враг из јаме него њихов соотечественик и брат.” У Србе се уселио порок зависти и „несогласја”.

Свака поштена српска душа, довољно зрела да може трезвено проматрати духовно стање у српском народу на почетку раздобља започетог завршетком осамдесетих година 20. века, посведочиће колико је завист довела судбину овог народа до стања у којем се он налази, и колико су у томе дали свој допринос они који више воле да њима влада враг из јаме а не њихов сооточественик и брат, и колико су несогласја стварали такви људи. Могли смо слушати и гледати многобројне Србе који не чувствују љубав к своме отечеству и националној слави. Остаје да наши млади нараштаји појме ко су у нашем народу „четвороножне животиње, без душе, без срца, без сваког племенитог чувства” и да не буду одрођени, услед чега речи многих родољуба, од којих би се и камен пробудио, остају без одјека у њиховим душама."

----

Но, промислите мало о мудрим речима некдашњег војводе, једног од оних који су устали против османске империје и подарили слободу српском народу, макар и на кратко време.

Овај несрећни човек великог срца нашао се после угушења Карађорђеве буне у Бесарабији. Не знамо како је тамо живео, али смо сигурни да је целог живота патио због пораза устанка и био уверен да је узрок овоме српска неслога и завидност горих према бољима. Неслога и завист два су стуба на којима почивају сви српски порази а њима се још у сваком поразу придодаје издаја. И ето исхода српских тешких страдања! Остало што би се догађало могло се учинити недовољним успехом а не жалосним губитком.

Ово је завештање једнога Србина своме роду, једно од многих, које Срби још нису прихватили, и ко зна да ли ће икад. Није српски спас у ономе што у уводницима најважнијих новина, на „научним” скуповима и готово на свим јавним гласилима препоручују лажно учени Срби, најчешће, „људи обузети влашћу” (какви су, према Милиновићу, довели до пораза Карађорђева устанка), већ је спас у прихватању опорука великих Срба који су и својим животима потврђивали да стављају у опоруку оно чиме је био испуњен и њихов живот; без чега напретка националне заједнице нема.