Join the new world

Римска република представља раздобље од 509. г.п.н.е., до 13. јануара 27. г.п.н.е., кад је успостављено царство.
Државно уређење Римске републике је било подстрек за развитак многих средњовековних градова. Најзначајнији елементи овог уређења су били ануитет (све дужности су трајале годину дана), колегијалност (све дужности су вршиле две особе) и право вета (сваки вршиоц дужности је имао право да обори одлуку свог колеге).
Највишу власт је имао конзул, који је могао да бира народну скупштину и да сазива Сенат. Неретко је биран, односно именован диктатор, који је имао неограничену власт у периоду од шест месеци, а у времену када је република падала у тешкоће, ратне, финансијске или неке треће природе.
Магистрати, које бих ја упоредио са данашњим посланицима, директорима и уопште људима који заузимају високе положаје у државним установама, су могли бити изабрани кроз три скупштине:
- Центуријска скупштина - бирала цензоре, конзуле и преторе;
- Трибутска скупштина - бирала је едиле и квесторе, тачније, магистрате нижег ранга;
- Плебејска скупштина - бирала је народне трибуне и плебејске едиле.



У доба ране републике, која обухвата период од 510. г.п.н.е - 351. г.п.н.е., долази до првих сукоба патриција и плебејаца. Плебејци су били слободни сељаци, који су живели од земљорадње. Они су били у обавези да служе држави у ратовима. Управо због извршавања тих обавеза, они су губили рад на пољима, од којих су живели, па су морали да се задужују, а касније су падали у дужничко ропство. Прва њихова побуна је била 451. г.п.н.е., када нису хтели да иду у рат против Латина (заједничких назив за скуп латинских градова, који су се борили против Рима), тражећи да им се испуне њихови захтеви. Епилог овога се огледа у бирању народних трибуна, прво двојице, па после чак десеторице. Следећи њихов успех, који су остварили управо путем ових народних трибуна, био је закон дванаест таблица, донет 451. г.п.н.е. 367. г.п.н.е. су добили право, односно, донесен је закон по коме је један конзул морао бити биран из редова плебејаца. Последњи њихов успех у овом раздобљу је био када су 326. г.п.н.е. успели да укину дужничко ропство.



Закон дванаест таблица је донела група од десет народних трибуна, који су бирани из редова плебејаца. Закони су писани на дрвету, па нам нису сачувани, јер су, највероватније, изгорели у току галских упада и паљења Рима. А, оно што поуздано знамо, то је на шта су се односили:
- 1-3 судски поступак и извршење пресуда;
- 4-5 породично и наследно право;
- 6-8 имовински односи;
- 9 кривична дела;
- 10 религијски обреди;
- 11-12 допуна претходних таблица.
Колико су они били добро утемељени, говори нам и тај податак да данас, после готово два и по миленијума имамо посебан предмет, како у нашој земљи, тако и широм Европе и Света, на Правним факултетима.

Република је често ратовала, од најзначајнијих треба навести Пунске ратове, ратове за освајање Грчке, Сирије и Македоније, унутрашње, односно грађанске ратове, и побуне робова. О овим ратовима ћу писати у наредним бројевима.

Распадом Другог тријумвирата, и ратом између Марка Антонија и Октавијана долази до пада Републике и успостављања Царства. Марко Антоније је безуспешно са својом супругом Клеопатром од Египта напао Октавијана, након чега је, протеран у Египат, извршио самоубиство. Египат је проглашен Римском провинцијом, а Октавијан је прогласио Царство, јер је био најмоћнији и једини преживели тријумвир, након смрти Лепида и Антонија. Година која се узима за проглашење Царства је 27. п.н.е.

Толико од мене у овом броју, о7