Страхињић - председник у време грађанског рата

Day 2,418, 03:34 • Published in Serbia Serbia • by Strahinjic II
Рат је, по једној од најчешћих дефиниција, организован сукоб наоружаних људи, као продужење политике држава (нација, класа) средствима оружаног насиља у циљу остваривања одређене политичке, економске и друге добити.

*****

Грађански рат је оружана борба између класних, националних, политичких или других антагонистичких друштвених група унутар једне државе, за остварење одређених политичких и економских циљева. Јавља се као последица нагомиланих и нерешених социјалних, економских, политичких и других противуречности у друштву.

Разликује се од оружаног устанка, дужим трајањем и бољом организацијом зараћених страна, које располажу својим снагама, командовањем, територијом итд.

Може се водити за напредне или назадне циљеве, за промену и обарање старог преживелог система или за његово очување, односно за његов повратак ако је био оборен.

Најчешће, то је био најоштрији облик класне борбе у преломним периодима смене друштвених система. Све велике револуције у историји одвијале су се у форми грађанског рата!

*****

Психолошки рат је облик специјалног рата усмереног на постизање психолошких ефеката у властиту корист. Може се дефинисати као политичка и/или војна стратегија којом се, различитим средствима и методама, умањити снага непријатеља, смањити његова отпорност и спремност на борбу, а уједно повећати снага у властитим редовима и придобити што више савезника.

За разлику од оружаног сукоба, психолошки рат може се водити и у миру. Пример за то је Хладни рат између СССР-а и САД, који се манифестовао као прикривено и константно поткопавање ривалског друштвеног поретка, и као слабљење одбране тог друштва у припреми за оружани напад на то друштво.
Психолошки рат је био често коришћено средство у ратовима на територији бивше СФРЈ.



На основу овог увода, поређењем са ситуацијом у којој се еСрбија налази, може се комотно закључити да је на снази психолошки грађански рат!
Позиција у којој се (већ дуже времена налазимо) има све карактеристике овако дефинисаног рата:

- води се у миру (у смислу да нема унутрашњих оружаних сукоба)
- води се разним средствима (медији, конгрес, дипломатски контакти...)
- води се како би се умањила снага политичког противника и смањила његова отпорност и спремност на борбу
- цела дефиниција грађанског рата савршено одговара ситуацији у којој се налазимо, због тога сам је целу и подебљао.

Зашто све ово пишем?

Зато што се поново кандидујем за председника наше државе и сматрам ово највећим проблемом који тренутно имамо па, у складу са тим, желим да понудим свој предлог за решење овог унутрашњег рата од којег само ми сами имамо штету и нико други.



Овај наш грађанско-психолошки рат се највише води путем Конгреса између политички супротстављених странака, злоупотребом механизама који су посланицима дати. На основу тих страначких подела, на жалост, делимо се и ми као друштво, па долазимо у ситуацију да поједини грађани бране саботажу државе као легитимно средство политичке борбе.

Тога смо били свесни и у претходном периоду, међутим, сада је та ситуација дошла, како се мени бар чини, до тачке кључања. Свака могућност, колико-толико, нормалног политичког деловања, потпуно је нарушена саботажом државе од стране СЗР-АП-СНО-УеС екипе у првој недељи јунског мандата, док сам ја још увек био председник, изабран са скоро 50% подршке у два узастопна изборна циклуса.
Наравно да ће сада из те екипе рећи како су СС и НСС, који мени дају подршку (па и ја сам), раније саботирали неку од претходних СЗР-АП-СНО-УеС власти, па ће онда из СС и НСС рећи како су ипак пре тога из СЗР и екипе њих првобитно саботирали, и тако у недоглед...

*****

Не можемо утврдити ко је први почео са саботажом државе, а све и да утврдимо, ништа тиме не бисмо добили. Оно што ја могу да кажем јесте то да сам за сваку саботажу коју је држава претрпела за време мог председниковања, у више наврата, јавно тражио да саботери објасне разлоге због којих се тако понашају. Нису дали апсолутно никакво објашњење, ни мени као председнику, нити било коме другом у држави. Понашали су се по принципу "тако смо у могућности" и зато сам то назвао саботажом.

Говорено је како то није саботажа, већ израз народне воље одражен ставом конгресмена, па се питам зашто су јуче закон конгресмена постављен од стране опозиције представљали као саботажу? И тај конгресмен је изабран народном вољом, зар не? Зашто било ко из опозиције сматра да може да саботира рад државе без било каквог објашњења, а онда да верује да му се неће вратити истом мером када буде на власти?

И докле онда тако?



Постоје три начина да се овај рат заврши:

1) Да само једна од зараћених страна прекине са саботажом државе када је у опозицији, колико год била саботирана док је на власти.

2) Да рат потраје док читава држава не буде толико уништена да једноставно више не буде начина да се настави даље осим да обе стране прекину са непријатељским дејствима.

3) Да зараћене стране "потпишу мир", усвајањем документа којим би се, макар за почетак, регулисао начин постављања и гласања за законе у Скупштини.

Прва опција је нереална јер, сада већ, било која од страна прекидом својих дејстава прихвата пораз у рату и себе осуђује на могућност да увек, када год то буде потребно, буде саботирана од стране друге екипе, без могућности да се брани на адекватан начин.
Ово значи да смо дошли до тренутка када би одустајање од државне саботаже било политичко самоубиство, уместо да само бављење саботажом као за последицу има политичко нестајање са сцене. Ето толико смо изопачени постали.

Друга опција је најреалнија, бар са мог неког аналитичког становишта. Не верујем да постоји неко ко би могао спречити овај сценарио, може се десити евентуално да нека од страна у једном моемнту привремено обустави своја дејства усмерена против друге стране, али трајни прекид саботажа је нереалан. Бар не без усвајања неког званичног документа који би странке обавезао на одређени начин понашања.

Трећа опција је она за коју се ја залажем, и то нудим као кандидат за председника.
Никакав документ не може обавезати странке да се оне понашају према њему, али, уколико он буде био усвојен, макар ћемо коначно имати јасну дефиницију тога шта представља државну саботажу, а шта легитимно политичко деловање. Имаћемо и могућност да видимо ко заиста први креће са саботажама док није на власти, ако се неко поново буде осмелио на такав потез.
Дакле, ни ово није најбоље решење, али је најбоље могуће, макар у овом тренутку.

*****

Многи ће можда рећи како нисам ја баш права особа за тражење компромиса, али мислим да у овом тренутку наша држава уопште нема другог кандидата који би се тиме бавио јер нисам видео да се ико од мојих противкандидата бавио овим стварима у својим кандидатурама.

Ја сам у неколико наврата већ спомињао неопходност усвајања Устава којим би се могли (макар покушати) решити наведени проблеми и колико год да су ми се појединци смејали због таквог залагања, мислим да се данас и те како види колико је потребно да имамо неки такав документ.

И уопште нисам толико оптерећен тиме да се то назива Уставом, јер схватам колико је то сувопаран, озбиљан и одбојан назив, нека се зове и Правилником кућног савета ако треба, само дајте да ЗАЈЕДНО коначно осмислимо нека правила која би важила за СВЕ нас подједнако.



Да резимирам.

Ако ме изаберете за председника, приоритет ће ми бити окончање грађанског рата који букти у еСрбији већ дуго времена!

Ако по трећи пут узастопно будем био изабран на ту позицију, мислим да ће то бити сасвим довољан знак СЗР и УеС екипама да једноставно морају да прихвате разговор са мном. Ако вас неко победи три пута за редом у три месеца, након што сте скоро 3 године суверено владали државом, то вам мора бити јасан знак да ваша владавина, ваше опструкције и међусобна сарадња у постављању председничких кандидата једноставно више немају подршку у народу и мораћете сести за преговарачки сто.

*****

Ако ме НЕ изаберете за председника, приоритет ће ми, поново, бити окончање грађанског рата који букти у еСрбији већ дуго времена!

Све идеје које бих предложио у случају да будем изабран за председника, у сваком случају ћу предложити као посланик, у случају да председничке изборе изгубим. Уз странке са којима сарађујем, позваћу остатак странака на разговор и понудити конкретна решења за трајни прекид "ватре".

*****

У оба случаја не сматрам да било ко по дифолту треба да прихвати моја конкретна решења, желим да до њих заједнички дођемо изношењем јасних и отворених ставова и тражењем компромиса. До тога можемо доћи једино ако сви "седнемо" за исти преговарачки сто. Колико год да се не волимо међусобно!

А ако неко после свега и даље не буде желео ни да разговара на ту тему, какав год мој статус био, шта да кажем...

Нисам имао вољу и мотива да се кандидујем и по трећи пут, али знам да има доста људи који би били разочарани таквом мојом одлуком и сматрам да им дугујем да још једном пробам. Ако добијем, да усвојимо Правилник кућног савета, па ме опозивајте и по трећи пут ако хоћете, никакав проблем. Ако изгубим, свакако ћу одустати од даљег кандидовања у скоријем периоду, али то никако неће означити престанак моје политичке борбе.

На крају крајева, све и да не успем у својим замислима и да на крају ја будем тај који је положио оружје, то неће означити крај грађанског рата, колико год свима другима била пуна уста еСрбије.
Живи били па видели...

С поштовањем,
Страхињић II

ПС
Хвала СС и НСС на подршци у трећем узастопном месецу. Колико год покушавали да нас заваде конструисањем разних лажи, драго ми је што им у пракси показујемо колико је заправо јака подршка коју једни другима дајемо.

о7