еСрбија и спољна политика

Day 2,259, 18:24 • Published in Serbia Serbia • by Dio Maximus


Malo muzke za Ovalnog koji cita iz prikrajka
А и једна специјална трансфер блама песма за наше домаће прилике.

После урнебесног распада млитаве заједнице држава TWO, себи својственог несавеза скројеног из 10/10 интереса водоинсталатера десно од Немачке и нас, ушли смо у ових последњих 2-3 недеље у вртлог у коме је за сада све могуће. Као и обично, нажалост, српски народ, чак и на интернету у такве историјске тренутке улази предвођен људима недораслим ситуацији, али опет то је тема за неки други чланак. Сама суштина овог текста је у сложености односа са Грчком и одређених бравура изведених са наше стране.

Прво, сврха овог чланка је да се информише јавност, као и мог повратка у матицу, јер нажалост неких валидних објашњења ситуације већ дуже време нема осим хејл паок и олимпијакос чланка МСП-а, али добро раде људи...вероватно.

Грчка је у свим могућим комбинацијама кључна за наш опстанак. Не само због штете којом располаже, већ и због тога што пријатељство са Грчком повлачи са собом и Аргентину,Румунију и на крају крајева и Турску. Ове три последње државе ћемо оставити за каснију анализу, и фокусирати се на Грчку, тј. на догађаје који су се одиграли у последњих неколико дана.

Односи Србије и Грчке пролазили су у прошлости кроз различите фазе, а данас нам је Грчка једна од ближих држава, као и дефинитивно најбитнија за опстанак Србије у овој игри као кохерентне целине. Пољска, ма колико форсирала статус кво, о коме се толико прича већ више од пола године активно ради на изолацији Србије, спремајући се сценарио у коме се ми налазимо на супротној страни. Они се воде прилично једноставном политиком, и њихова дипломатија је до сада радила сјајно, за разлику од нас, што нас је и довело у овакву ситуацију. Правећи темељ тог новог Пољског савеза, Пољаци немају претерану потребу да направе ефективан и организационо снажан савез, са јаком међусобном повезаношћу чланица јер им није потребно да скупе нације да ударају свим силама за њих, већ само да око себе формирају нуклеус који неће ударати за нас.

Грцима је први предлог стигао убрзо након распада савеза, буквално кад је само гласање завршено. Пољски предлог је укључивао Пољску, Грчку, Хрватску, Турску, Шпанију и Уједињено Краљевство. Након неуспелог ''референдума'' у Мађарској о приступу, и њиховог останка у крхотинама алијансе. Пољски план да се то изведе брзо је пропао, па је одбијен и у Грчкој. Са наше стране никакав предлог није стигао, а у исто време по Грчкој су почеле да куљају приче о нашим ''тајним преговорима'' са БЈРМ. Несрећни чланак о повезаности фудбалских клубова Грчке и Србије је колико-толико рашчистио ситуацију о преговорима са БЈРМ.

Пољаци са друге стране такође нису губили време, те су отприлике заједно са одрицањем несрећне БЈРМ коју нико неће, послали Грцима предлог тј. платформу како би нови савез требао да изгледа. Пољаци су се мало прерачунали приликом писања тог предлога али су себи оставили доста простора за дипломатске маневре, као и Грцима простор за дисање. Ми смо са друге стране такође послали свој предлог, платформу, ретардирани хејл рандом државу документ Грцима. Колико је наш предлог дилетантски написан, не треба трошити речи, као и на обавезно убацивање механизма обрачунавања са политичким неисстомишљеницима, тј. пресипање унутрашњих трвења и анимозитета на ниво будућег, сада непостојећег савеза. Као и притискања Грчке да се то заврши што пре као и да морају обавезно да преговарају само са нама.

Читајући Пољски предлог, превише је очигледно колико су дипломатски супериорнији и организованији. Сам тон предлога је отворен и без икаквог наметања.

Не знам, искрено, али заиста најискреније сам се надао да ће се извући неке поуке из претходних, пуком лудачком срећом избегнутих катастрофа, као и катастрофа које смо претрпели па морали да се крпимо. По некој личној перцепцији, изгледа ми као да болујемо од истих, старих бољки и да ништа нисмо паметно научили из претходних година.



Сопственом кривицом нисмо у претерано завидном положају, да се раније реаговало, вероватно би карте биле другачије подељене и сад не би морали да се решавају овако крупни проблеми на овакав неорганизован начин. Ми смо се у ову незавидну позицију довели сопственом гордошћу и заблудама о сопственом величанству, нешто што је у стварности најближе америчком ексепционализму - једноставно уверењу да смо у свему бољи од осталих.

На пар места сам видео коментаре, колико нас играчи ових неких мањих заједница презиру, и притом не говорим о Хрватима или Италијанима. У поређењу са Пољском, ми смо окарактерисани као земља зликоваца и агресора, која уништава мање играчке заједнице зато што јој се може, док су Пољаци са друге стране нудили НАП-ове и понашали се релативно беневолентно према тим мањим заједницама, нпр. Белгија, Француска итд. Мишљење је дефинитивно субјективно, али није ни далеко од истине.

Од понизности, хируршког и критичког размишљања које су нас годинама красиле дошли смо до разметања силом, брисања Црне горе...и последњег кажњавања Словеније, једног од најближих савезника зарад додворавања Пољској и Шпанији.
Овај чланак пишем као апел, у прошлости смо имали луксуз да се размећемо, будемо нагли према свима како год нам се свидело или одговарало. Све зарад тих проклетих 10/10. Делује ми као да је један део, онај љигави део нације, заборавио да већина националних вођа страних држава, не живи од продаје злата на лимунду, те стога баш и немају неку потребу да заувек остану у савезу и седе на својих 10/10 ресурса.

Државе које смо требали третирати као равноправне себи, без обзира на њихову величину, снагу или штету смо користили као начин да дођемо до неких себичних циљева. То је требало да се заврши са распадом алијансе, на нашу несрећу није.

Кључ опстанка, и успешног завршетка овог одмеравања снага су стрпљење и опрез. Искључивање националног ега и проналажења новог начина решавања проблема дипломатијом а не разметања силом без доброг разлога.

Огрешили смо се о многе у прошлости, и то није баш лако заборавити.