Ulični svirač

Day 1,904, 16:33 • Published in Thailand Serbia • by The Other One

U Novom Sadu postoji jedan festival, koji se po mnogo cemu razlikuje od drugih. Svakog septembra, na plato ispred katedrale sjate se muzičari iz raznih delova naše zemlje i sveta. Ali ne bilo kakvi muzičari, jer... To je „Festival uličnih svirača“.

Svaki grad, pored odredjenih gradjevina i dogadjaja, posebnim čine i pojedini ljudi. Naizgled tako nebitni, a opet, deo su folklora tog grada. Ko je iz Šapca, verovatno se seća Marlene, nemačke grofice koja je bila zaljubljena u jednog Srbina. Nakon što je on poginuo na Sremskom frontu, ona je ostala u Šapcu. Bila je grofica, a nakon toga postala je prosjakinja. O Marleni ću možda neki drugi put.... Sada... Nešto o jednom prepoznatljivom čoveku u Novom Sadu...





Jovana sam sretao u centru već prvih dana od mog preseljaja u Novi Sad. Uvek sam bio naklonjen rok muzici, pogotovo onim dobrim laganim zvucima, recimo snenim i prkosnim, kao u pesmi „Wish You Were Here“ (Pink Floyd). Neverovatna je stvar, ali Jovan, proseći uz zvuke svoje gitare uvek, ali gotovo uvek svira baš ovu pesmu kada bih prošao pored njega. Ta pesma mi nešto znači. Vremenom, i Jovanova muzika je počela da mi znači. I njegova pojava. Uvek sam mu ostavljao nešto novca, katkad zastao i sa osmehom ga slušao. Nekad i po pola sata, uživajući u energiji koju daje na tu svoju muziku.

A svi Novosadjani ga znaju, ubedjen sam. Visok, mršav, crna duža kosa, koliko-toliko uredna brada, ispijeno lice i umorne oči. Nosi svoju maslinasto-zelenu „vijetnamku“, izlizane farmerke i pocepane crne patike. Pristojan prema svima. Svira svoju gitaru i kada je +40 i kada je -20 napolju. I ne moli za novac. On naprosto samo svira, pa ko hoće... Kada sam pomenuo „Festival uličnih svirača“, da kažem da Jovanu to nije bila profesija, kao gostujućim muzičarima, već naprosto, njegova ulična svirka je njegov život.





I tako... Naprosto se desi priča... Filip, Zoja i ja te noći smo zaglavili, kao i svaki vikend, u tom malom pabu koji zovemo drugom kućom. Negde oko pola 5 ujutro, Filip i ja samo se zgledali i zavrteli glavom videvši Zoju koji je oooooooopet „napao“ neku snašu. I dok se on „rvao“ sa njom, nas dvojica mu samo mahnusmo i uskoro se nadjosmo u sred Zmaj Jovine ulice. I onda... Ta pesma... Ovoga puta niko nije stajao ispred Jovana i futrole za gitaru. Kada je završio sa pesmom, veselo je rekao „Zdravo momci“, a ja ni ne sačekah da drugo šta kaže, upitah ga: „Kako je moguće, ali kako da gotovo uvek sviraš baš tu pesmu kada prodjem pored tebe?!“. Otkrio mi je tajnu. Sa tom pesmom je uvek počinjao svirku i završavao je. Odmahnuo sam glavom i naglas se nasmejao. Začas je krenula priča o muzici, njegovoj svirci i sličnim temama. Onda nam je i odsvirao svoju stvar, koju je sam napisao. Ne bih vam interpretirao reči te pesme, jer je nisam zapamtio. A i da jesam, ona je namenjena da je samo on peva i priča. Odslikava njegovu tešku sudbinu, ali i njegov laki pogled na život i svet oko sebe.





Nakon petnaestak minuta priče, naprasno reče: „Momci, deder, da ne stojimo ovde, vodim vas na piće!“. Filip me pogleda i pored umornog i pijanog lica, video je u mom osmehu da se ovaj poziv ne odbija. Krenuli smo ka obližnjoj bilijar sali koja radi celu noć (daaaa, daaaaaa, to je ona u kojoj se NS crew skuplja često). Usput, ponudio nam je nešto malo vinjaka iz „unučića“. Verovatno bih svakog drugog prosjaka odbio, ali Jovana naprosto nisam. Ušli smo u bilijar salu. Konobarici Sonji, samo je Filip bio nepoznat. Nasmejala se ovoj čudnoj kombinaciji gostiju i upitala za cugu. Uskoro je stiglo i pivce i priča je počela.

Zanimljiva je ta ulična životna škola, jer na ulici stekneš i štogod znanja o ljudima, ljudskoj psihi. Njegova priča je imala neku nesvakidašnju energiju i urezaće mi se za ceo život u glavu. Pričao je o sebi, ali nije se samosažaljevao. Medjutim, pričao je više o nama. I dosta toga je pogodio. Znao je kako da nas dirne u dušu. Znao je šta osećamo, kako mislimo. Negde pred kraj drugog piva iliti negde oko 6h ujutro, ustao je i navodno krenuo do toaleta. A ustao je samo da bi na šanku platio pivo. Time me je još više kupio. Neko bi verovatno očekivao da nas je pozvao na pivo da bi mu mi platili, ali ne... Taj čovek je jednostavno hteo da ispoštuje i nas i sebe. Nas je častio pivom, a sebe razgovorom.





Rastali smo se tu, u Modene. Upitah ga pre toga da li želi da ga odbacim, ali on je odmahnuo samo „Tu sam ja, blizu“. Ostalo je na tome da još pokoji put sednemo, popijemo kafu, pivo, kad se sretnemo. A siguran sam da će tako i biti... Filip i ja smo ćutali na putu do kuće. Kada sam ga dovezao ispred zgrade, Filip, koji je poprilično imućan, samo je izašao iz kola i prošatao: „Neverovatan čovek...“. I mala suza mu se slila niz lice.

U današnje vreme, mnogo toga što imamo, ne umemo da cenimo. Kada nemamo novca, samo o tome mislimo. Kada smo bolesni, samo nam je da ozdravimo. Jovan nije ni bogat, a ni sa zdravljem ne stoji najbolje. Ali ne pati ni za čim od toga. Jer, on je pored svega slobodan čovek, oslobodjen svih stega čoveka u modernom društvu. Optimista, kojem su najveće blago njegova gitara, muzika i novi dan koji dolazi.

Kažu da je odlika velikih ljudi da mogu da pričaju sa prosjacima isto tako kao i sa kraljevima. Ja sam se bar te noći osećao velikim, jer u Jovanu čuči i prosjak i kralj.



Jovan na slici (hvala TT ZC)

Nadjoh i ja jednu


Pozz
The Other One