Smisao i suština...

Day 1,798, 12:58 • Published in USA Spain • by ZeRo_CooL


Pre nekog vremena sedeo sam sa jako bliskim prijateljem na nedeljnoj kafi, i u moru tema o kojima smo razgovarali (kao i obično), dotakli smo se priče o prijateljima i prijateljstvu uopšte. Razgovarjući tako,složili smo se da ljudi imaju dosta prijatelja sa kojima se druže zato što “moraju”, tj. da se viđaju i druže sa nekim ljudima po inerciji. To su uglavnom ljudi koje poznajemo odavno, drugovi i drugarice iz detinjstva, škole, kraja, ali sa kojima, isto tako odavno, nemamo više ništa zajedničko. Jednostavno, život nas je odveo na različite strane, vremenom smo se formirali u ličnosti različitih interesovanja, ambicija, ciljeva, sa različitim sistemom vrednosti i stavovima. Ali eto, iz sentimentalnosti i poštovanja prema godinama poznanstva i dalje se družimo, bolje rečeno, ispoštujemo jedni druge s’ vremena na vreme, nekom kafom ili kojim prozaičnim SMS-om. Sa druge strane, postoje u našim životima ljudi koje smo sreli kasnije, u godinama u kojima se već može reći da smo odrasle, formirane osobe, sa kojima se, iako ih poznajemo mnogo kraće, mnogo bolje razumemo. Zapitao sam se zašto je to tako, i, nakon nekog vremena, došao do zaključka da je odgovor izbor. Kao dete nisam imao toliko izbora, tj. dovojno iskustva i dovoljnu meru poznavanja samog sebe da bih mogao da napravim pravi izbor ljudi sa kojima ću se družiti. Sada u svojim tridesetim, prilično sam siguran ko sam, šta sam i kakvi mi ljudi odgovaraju, i imao sam veliku sreću da, u poslednjih par godina, upoznam nekolicinu sjajnih likova, koje imam sreću da nazovem svojim prijateljima. Neke od njih sam upoznao ovde, i zbog toga sam večno zahvalan eRepublik Labs - u (znam da ovo poslednje zvuči čudno 😛).
Tim ljudima, mojim prijateljima sa eRepa, želim da posvetim sledećih nekoliko članaka, i da vam ih predstavim, ali ne kao igrače, već kao moje RL prijatelje, jer za mene oni više nisu Dragutin Dimitrijević Apis, ore, coorajber, gid1, elveon, Truba, Lady Lily ili Dada1989, već Milan, Ivan, Boki, Urke, Mare, Zoki, Mica, Cile...

Predstavljam vam, dakle, moje prijatelje.


Prvi “na tapetu” je moj bro Ore, ili, kako ga nekolicina nas zovemo iz milošte, Mali.
Svi mi uglavnom imamo problem sa nedostatkom objektivnosti kada pričamo o dragim nam ljudima, pa tako i ja, ali kada je Mali u pitanju, specijalno sam subjektivan.
Nekako od samog početka našeg druženja, ja sam se prema njemu, zbog solidne razlike u godinama, postavljao kao prema mlađem burazeru. Tako uhvatim sebe, ponekad, da mu držim slovo o koječemu, i prilično sam siguran da mu, u tim trenucima, žestoko idem na nerve i samo čekam dan kada će me zabosti pikslom ili, u najboljem slučaju, poslati u mp3. xD Inače, dugo nisam imao predstavu koje je Mali godište, i mesecima sam živeo u ubeđenju da smo vršnjaci, eventualno, da sam godinu ili dve stariji. Kada sam u nekom razgovoru saznao istinu, bio sam, u najmanju ruku, iznenađen. Zašto? Pa ja kao i svi “matorci” (sad se već ubrajam, lagano, u iste) patim od predrasude (da li je predrasuda? 😉) da su mlađe generacije lenje, nezainteresovane i da, generalno, pate od hroničnog genitalnog žiganja za sve što se dešava oko njih. Da li sam u pravu li ne, to je već stvar za neku opsežniju raspravu, a to ostavljam za neku drugu zgodu. Elem, Mali ne pokazuje ništa od napred navedenog. Upravo osobine, dijametralno suprotne pomenutim su ono zbog čega ovog dečka toliko cenim i gotivim. Nebitno da li se radi o cimanju oko jedinice (uzgred, za neupućene, Ore je jedan od osnivača i oficira Guardian Angelsa) ili se radi o nekom RL ptanju, on nikada ne čeka da mu išta padne sa neba. Svari uzima u svoje ruke, uvek tačno zna šta hoće i kako to da ostvari, i ne čeka ni sekund da krene u realizaciju. Naučen da poštuje svaki pošten posao, ne libi se da, kao student, radi šta god da se pojavi (u granicama legalnog, naravno), ne bi li zaradio koju ekstra kintu. Upoznati čoveka u ranim 20 tim, koga odlikuju ovakve osobine, a u vremenu u kom živimo, je, bar prema mom iskustvu, retkost.
E sad, neko bi pomislio, čitajući prethodne redove, da se radi o nekom star-malom, i tu se u startu prešao. Iako veoma zreo za svoje godine, itekako ume i da se zeza, izlazi, cirka, juri sojke po beogradskim klubovima, mada ovo poslednje više ne, od kada je u srećnoj vezi sa izvesnom Tanjom (ovo sam morao da napišem pod pretnjom dislociranja čašica na kolenu 😛).


Inače, kada sam ja ušao u GA, Ore je bio na višemesečnom odsustvu iz RL razloga. Od starosedelaca sam čuo dosta toga o njemu, ali, sećam se, da mi je u mozgu ostalo urezano da je velika prznica. Pomislih, znajući svoju preku narav, jbt kako ćemo nas dvojica da funkcionišemo satima na chatu, svaki dan. Iskren da budem, imao sam tremu od upoznavanja sa dotičnim. I igrom slučaja, desilo se upravo da na dan kada se Mali posle nekoliko meseci prvi put pojavio na našem javnom kanalu, ja budem jedini oficir online. I tada smo počeli da se družimo, kroz moje razglabanje šta se sve u međuvremenu desilo sa jedinicom, davanje instrukcija šta, kako, gde i tome slične formalnosti. Ostalo je istorija... Reč po reč, dan po dan, upoznavao sam ovog momka, i, ne da nismo imali probleme u komunikaciji, nego smo se, upravo suprotno, savršeno kapirali, i ne retko, jedan drugom držali stranu (ovo posebno može Apis da potvrdi 😛). Kada smo se konačno prvi put videli uživo, 2010. godine na skupu na Avali, imao sam utisak da se znamo godinama, i samo smo, onaj isti odnos sa chata ili skype, prebacili na “unplluged mode”.
Danas, nakon više od dve godine druženja, mogu sa zadovoljstvom sebe da nazovem Oretovim prijateljem, prijateljem u koga on ima bezgranično poverenje i sa kojim je spreman da podeli sve “bilo kavijar ili poparu”. Da tražim više od toga, stvarno bi bio nezahvalan.




Vaš,

Flajko AKA ZeRo_CooL