Proslost kao snaga za buducnost

Day 2,543, 11:59 Published in Serbia Serbia by Krsta-VB

Викенд, још један у низу овог месеца, друштво на окупу и стара позната локација. Као и обично у кафани, уз своје најближе, алкохол и најбољу музику у граду славимо младост - лудост, то што сво сви на окупу срећни и задовољни. Кренуло нас све, свако кренуо у остваривање својих циљева и то веома успешно. Неки раде, неки студирамо, трудимо се сваког дана да што више напредујемо и тако осећамо ту муку овог живота који нам веома тешко пада, јер ипак сви смо ми релативно још млади и ово су нове препреке за нас, али увек дође тај викенд који нам даје снагу и жељу да изгурамо до краја и да нам снови постану јава.

Мало сам скренуо, са овим ајде да га назовем уводом иако није, са теме. Оно што желим да пишем Вам вечерас јесу сећања и јаке емоције које све нас везују за нешто или неку особу. Тако и те вечери мене је нешто јако погодило ( не није алкохол) и натерало ме да почнем мало боље да размишљам о својој будућности и да још снажније кренем ка остварењу својих циљева.

Фајронт, друштво је кренуло кући, свако на своју страну па тако и ја стандардном путањом, али те вечери се десило нешто што ме је натерало да кренем неким другим путем. Кренем кући, магла ја над градом, полако се спуштала да просто ниси могао да видиш прст пред носем. Ишо сам лагано, мало продрман од алкохола, али сигурно ка својој кући... али нешто ме је натерало да скренем са пута. Како сам дошао до раскрснице један део улице као да није био под маглом, појавио ми се некако чист поглед и самим тиме повукао ме у погрешном правцу. Кретајући се тим путем полако сам почео да увиђам делове који су ми јако познати, али опет са једне стране нисам још могао да се сетим зашто ме то толико погађа и зашто ме то толико интересује да сазна о чему се ради... Одједном испред мене се појавила стара дрвена клупица, као да ме мамила да седнем и да се одморим мало, да просто ,, искулирам " од кафане пре одласка кући и да разбистрим мисли. Запалио сам цигарету, наслонио се на клупу и гледао у небо, али нисам га видео од магле, као да ме спречавала да гледам у погрешном смеру, као да је хтела да гледам на неко друго место и самим тиме да ми да неки знак. Спустио сам главу, затворио очи... сећања постају јаснија. Пут којим сам кренуо и клупа на коју сам сео је била ,, НАША" клупа, почетак и крај једног дивног периода мог живота.

Појавио ми се њен лик у глави, мало мутан, али ипак довољно јасан и наравно као и увек прекрасан. Сећања ме прогоне, на лепе дане моје прошлости и свега лепога у вези тог места на којем смо проводили највећи део нашег заједничког времена. Сузе ми кренуле, узео сам мобилни са великом жељом да је позовем и да јој чујем глас, да видим како је, шта ради... Али опет магла, показала ми је нови пут, то је био пут који је водио до моје куће. Све ми је постало јасно, вратио сам мобилни у џеп и кренуо даље...

Те вечери сам схватио да, колико год си имао са неком особом предивне тренутке у свом животу, колико год је ти волео, колико год ти је стало до ње, ако сте раскинули и решили да је крај онда на томе и мора да остане, сећања су сурова, љубав је сурова има да те прогоди и да те тера да патиш и да мислиш негативно... Али живот је борба, прошлост је прошлост и каква год да је била мораш наставити без ње, кренути напред јачи, чвршћи и поноснији него икада, је*е* живот у којем ти прошлост не даје снагу за будућност.


Не знам шта сам сада све написао искрено вам кажем само сам лупао нешто чак и мислим да је тотално не повезано све, али просто ово се мени десило и дан данас ) ево управо сада) ме сећања на њу прогањају, али борим се и идем даље, храбро у нове победе 🙂