Poezija u prozi

Day 1,982, 11:01 • Published in Serbia Serbia • by Kapetan Uks

Kao što ste videli, hegemonističke imperijalističke plaćenićke kurve nisu se usudile da ubiju najvećeg sina naših naroda i narodnosti!
Dosta onda o tome.

Danas vam predstavljam jednu kraću poeziju u prozi koju sam napisao juče na Kalemegdanu. Slika nema, rima nema, ako ste to 'teli, idite dok još ima vremena. Stvar je pomalo lična, ali dovoljno opšta da se može predstavljati javnosti...

UŠĆE

Između obala pošumljenih sastajahu se dve reke.
Godinama su put krčile od istočišta ka jugu, dubile korita, kopale zdence.
Na kraju, polako se takoše.
Godinama, sve više vode oticale su jedna u drugu i pravile zajedno ostrva, obale i šume.
A po tim obalama kotio se život:
sitna divljač, glodari i ptice, sa obe strane bujne krošnje, a iza njih livade, obrasle malenim cvećem.
Pomalo pčela, pomalo mušica, pauci, gušteri i vilin konjic.
Često ih jedoše ptice, čak patke i galebovi.
U rekama gnjuraše ribe, a njihovo mreškanje videlo se izdaleka, na mestima gde je padao dud.
Onda, na proleće, kada bi izašlo sunce, visoke krošnje bi odahle prozirno, zeleno, zlatno, iznad sopstvenih senki;
blizu obala kao magla rojile bi se horde mekih krila a jata ptica nadletala kao izvidnica.
Vetrom mreškana, voda je davala odsjaj kao hiljade zlatnih sunaca, baš kao da vriju sunca potopljena u svemir.

I živeše u to vreme blizu tih obala jedan car.
Na proleće, tačan kao sat, izlazio je na dalju obalu, budno posmatrao:
i zeleno-zlatni sjaj krošnji,
i izmaglicu roja na obali,
i izvidnice ptica na nebu,
i mreškanje hiljade sunaca na površini reka.
Sve ovo je gledao car svaki dan, ujutru, pre nego poslovi se dnevni svrše.
I od svega toga, čak i od oblaka više, svide mu se najbolje to mreškanje i odsjaj na vodi, poput hiljade zlatnih sunaca koja se sjaje potopljena u svemir.
Jer svuda vide car ponešto od poznatog:
u krošnjama snagu velikih,
u roju moć uma,
u jatima oprez malih.
Ali u tom tajnovitom mreškanju vode i u tom odsjaju, veličanstvenom i neuhvatljivom, car vide neku silu do tad njemu neznanu.

Godinama, reka se nije menjala.
Godinama, njene obale, njene vode i nebo nad njom ostajahu isti.
Godinama gledaše car sjaj na vodi, čudiše se i misliše.
I na kraju smisli:
da uzme grumen zlata koji pod plamenom sija baš kao daleko sunce u maglini;
da ga odnese kovaču, a ovaj da ga istopi te u kalup mete;
u kalupu da bude iskovan lik carev sa krunom i žezlom i slovima carstva njinog.
Tako se i zbi -
grumen zlata bi istopljen i u kalup nasut i na njemu oslikan car i njegove reči.
I požele car da učini takvih na hiljade, pred sobom kad ih raspe da se može u njih utopiti kao što se hiljade zlatnih sunaca utapaju u svemir.
Tako se reši car da planinu, zlatonosnu, istopi svu.
I dovede ljude iz pola carstva za ovaj posao;
dade im divljač da love, ribu iz vode da vade, jer moraše se prehraniti ljudi, i žene i deca njihova i grnčari njihovi, i ratnici i vrači;
a ljudi, na reke nesviknuti, stadoše poboljevati, i dade car vračima njihovim sve šume i livade po obali, plodove, list, cvet i koren da uzbiraju, seku, suše i mrve;
i dade im car drveće da ruše jer morade narod živeti negde i kola i oruđe praviti.

Godinama, reke se menjahu.
Godinama je hlapio sjaj nad krošnjama stanjenim.
Godinama su ptice odletale a rojevi insekata nestajali.
Godinama, gradio je car hiljade i hiljade zlatnih sunaca.
Godinama, njegovi ljudi učiniše planinu šupljom, i dade im car svu zemlju što vadiše iz utrobe njine da bacaju na obalu reka, bedem da prave.

Prve godine, probiše reke bedeme, stigoše daleko, da se zlatasta voda mreškala baš pod prozorom carevim, a sjaj vode nadsjaji carevih hiljadu zlatnih sunaca.
Druge godine, vode pređoše bedeme, skvasiše vrhove i deo se zemlje nabacane sulja sa njih.
Treće godine, bedeme utabaše i na njima kule izrastoše, ali kada je vetar sa severa duvao, vode ih tako zapljuskivaše da ne mogahu ljudi stajati kraj kula.
No četvrte godine, vetar je duvao samo u bedeme.
Bedemi reku dvostruko nadvisiše.
Stara planina, do kraja izdubljena, uruši se u krš.
Prestade mreškanje vode i reke postadoše kao ogledalo.
Umesto na njihove vode, sunce je sjalo na kule.

Na proleće izađe car na dalju obalu, stade kraj kule;
ne vide više magične krošnje,
ne vide više rojeve kraj obala,
ne vide nikakve izvidnice, ni ptice, ni krila.
Ali vide da se sjaj na mirnoj vodi umirio i vide da je sjaj hiljade hiljada zlatnih sunaca u njegovim zlatnim dvorima sada stostruko veći od onog na vodama obeju reka.
I beše mu milo, mada ne i dovoljno;
beše zadovoljan, no ne i umiren.
Zagleda se u reku, osvrnu se ka dvorima zlatnim;
opet se okrenu reci pa još jednom ka svom zlatu
i utom
iskruniše mu se bedemi pod nogama i izgubi car tlo pod nogama, pade u reku.
Ništa nije vredela njegova straža, mada ga mogoše uhvatiti da su ga mogli dohvatiti;
ništa nisu vredeli vrači, mada mu mogoše izgnati vodu da ga je htela voda vratiti.
Ostadoše bez cara svi, vojnici, straže, grnčari, lovci, rudari i vrači.
Ostadoše da pamte Cara koji je skovao hiljade malih, zlatnih sunaca.

Ostadoše bez cara i odseliše se, u nekim drugim zemljama da vojuju, čuvaju, vajaju, love, kopaju, leče.
Godinama, reke su kopale bedeme.
Godinama, drveće puštalo plodove na suvo tlo.
Godinama nove ptice i ribe i sitna divljač otkrivaše obale sve blaže i blaže.
Godinama se carevi potomci po dnu reke množiše.

Jedne takve godine, u proleće, čuli su da se bedemi ruše, osetili mreškanje vode pod vetrom, videli hiljade zlatnih odsjaja na površini, kao hiljade malih sunaca.
Godinama su hteli napolje, izlazili na obale, šljapkali svojim perajima po blatu nekadašnjih kula.
Neki su se vraćali, neki se gušili, ali su svaki dan proleća slavili, sećajući se rušenja crnih bedema, svežine vetra na vodi, topline i žara odsjaja sunca.

I opet, jedne takve godine, u jedno takvo proleće, izađoše na obale.
Bilo je jutro -
visoke krošnje odisahu prozirno, zeleno, zlatno iznad sopstvenih senki;
blizu obala, poput izmaglice, rojahu se horde mekokrilih insekata;
jata ptica, kao izvidnici, nadletahu vode i obale.
Stajali su tako, njihove škrge pristadoše da prime vazduh;
njihova koža upijala je toplinu sunca, svežinu vetra.
Njihove oči ostaše zagledane ka daljoj obali gde se pod suncem, okupano vatrom,
sjajilo hiljadu malih, zlatnih sunaca...