Oni momenti u (e)životu

Day 1,857, 09:01 • Published in Thailand Serbia • by The Other One

Pre dva dana sam pogledao dokumentarac o Dejanu Rambu Petkoviću – „O Gringo“. Vatreni sam navijač Partizana, ali da se razumemo, iako je igrao za komšijski klub, ja ga smatram pre svega našim, srpskim fudbalerom. Ali, da li je bio naš?



Rambo je nakon matičnog kluba iz Majdanpeka, preko Radničkog iz Niša i Crvene Zvezde otišao u Real Madrid, gde je omalovažavan od strane Kapela, tadašnjeg trenera. Svoju slavu i svoje „godine lavova“ pronašao je u zemlji u kojoj nije potekao fudbal, ali kao da jeste – Brazilu. E, pa... Igrač takvog kalibra koji je proglašen za počasnog gradjanina Ria, koji je na najpoznatijem stadionu na svetu „Marakana“ ostavio tragove stopala za muzej pored igrača kakvi su bili Pele i Ziko, nikada nije igrao za reprezentaciju svoje zemlje (navodno jeste jednu utakmicu, ali svejedno). I to je ono što ga je kroz karijeru najviše bolelo. Takav igrač, koji je sa svojih 37 godina rešetao mreže igrajuci za Flamengo i rešavajući brazilsko fudbalsko prvenstvo nikada nije bio ni na širem spisku, u planu za naše „prepametne“ selektore.



I pored toga, on je bio (verujem i ostao) srećan čovek. Radio je ono što je najbolje umeo – igrao je fudbal. Gde? Tamo gde ga poštuju kao božanstvo. Takav je bio Peći. Za mene, on je bio najbolji fudbaler na svetu, ma šta drugi rekli. U zemlji gde je fudbal život, odakIe dolaze najbolji svetski fudbaleri, on nije igrao fudbal, već se igrao fudbala... I sam u dokumentarcu kaže da je imao i uspona i padova u karijeri, a da ga je na putu ka najboljem što od sebe može dati držala samo vera u to da će biti bolje i da to uvek može.

Jedan od najblistavijih momenata u karijeri je finale koje je Flamengo igrao 2001. godine protiv Vasko da Game, kada je iz slobodnog udarca rešio prvenstvo 3 minuta pre kraja utakmice. Kako to bezvezno zvuči kada se ovako kaže? Ali... Zamislite atmosferu kakvu samo Brazilci na stadionu da naprave. Zamislite sve te zvuke, nervozna lica ljudi kojima je fudbal bitniji deo života, koji o pobedama i porazima razgovaraju svaki dan, od utakmice do utakmice, zamislite iščekivanje završetka utakmice a tvoj tim nije pobednik... I onda gol iz slobodnog udarca, maestralan šut u rašlje. I TI budeš taj koji milionima navijača doneseš sreću i osmeh na lice. Uživajte.



To su oni momenti za koje se živi. I ja sam imao takav momenat. Čista ekstaza. Bio sam mlad, supertalentovani atletičar i bavio sam se desetobojem. Znate, to je ono, 10 atletskih disciplina (100m, 110m prepone, 400m, 1500m, skok u vis, skok u dalj, skok motkom, bacenje kugle, bacanje koplja, bacanje diska), dva dana takmičenja, skupljanje bodova... Iste te 2001. godine, imao sam 17 godina i tog vrelog jula takmičio sam se na svetskom prvenstvu u atletici za mlade. Po rezultatima u toku godine došao sam kao 21. na rang listi od nas 43. Nisu puno očekivali od mene, te me prethodno nisu ni slali na pripreme, koje su drugi imali. Potcenjen sam bio i pre samog takmičenja. Medjutim, valjda je taj inat proradio u meni i držao sam se poprilično dobro do pretposlednje discipline, bacanje koplja. Bio sam na desetoj poziciji. Posmatrajući rezultate iz tabela sa takmičenja u toku godine, video sam da sam u toj disciplini koja sledi ubedljivo najbolji i da bi mi rezultat na nivou ličnog rekorda (59,91m) verovatno doneo borbu za prvih pet mesta, a potajno sam se nadao i borbi za medalju.



Bacao sam poslednji po redu u svojoj grupi. Prva serija daleko ispod ocekivanja. Druga serija – isto. Ni preko 53 metra. Ostao je treći, poslednji pokušaj. Unervozio sam se, ali pokušao da se motivišem. Drugari iz reprezentacije su me bodrili sa tribina pred poslednji pokušaj. Na tom malenom stadionu bilo je izmedju 5 i 7 hiljada gledalaca, mahom takmičara, ali i sjajne madjarske publike, koja ceni atletiku. Uzeo sam koplje u ruke i krenuo na zaletište. U tom trenutku se na stadionu nije ništa dešavalo. Pogledao sam video bim koji se nalazio desno od mene i na njemu ugledao svoj lik. Adrenalin mi je naglo skočio. Rekao sam sebi „Sad ili nikad!“, naslonio koplje na rame, podigao šake i zapljeskao dlanom o dlan. Publika je prihvatila i hiljade dlanova počelo je da tapše. Srce... da iskoči...

Zaleteo sam se, čini mi se brže nego ikada, nošen hukom sa tribina. ZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZUM!



Već po načinu izbačaja znao sam – TO JE TO! Pogledah let koplja i pad na oko 60 metara. Publika tapše, ja čekam rezultat, ostali takmičari u neverici. Okreće se semafor... 64,07m! Hej, pa to nije samo lični rekord, to je i državni rekord za moj uzrast! I ne samo to – gomila bodova ide za mene! Skačem od sreće, Slovenac mi prilazi i grli me (čudno, je l' da 😃 ), Španac iz druge grupe koja se spremala prilazi i govori sa širokim osmehom „Maestro!“, moji iz reprezentacije me zovu na tribinu da mi čestitaju... Adrenalin ne prestaje da me drma...



Ovaj rezultat me je izbacio po broju bodova na šesto mesto. Ali... Kasnije sam tek osetio bol u stopalu, koji mi nije dozvoljavao da dam svoj maksimum na poslednjoj trci, ali sam opet napravio državni rekord – ukupno, po zbiru bodova. Zauzeo sam 13. poziciju na kraju.

Motivacija je čudo. Kako u životu, tako i u eŽivotu. Mnoge igrače ova igra je smorila, koje zbog toga što kvalitet igre opada, koje zbog toga što se u eSrbiji dešavaju sve veće gluposti iz dana u dan. Neki od igrača se osećaju i potcenjenima. Kvalitetni su igrači, ali nikako da ih neko stavi u tim, „prvu postavu“ eSrbije. A zaslužuju. Zato odlaze. Ne samo zbog razočarenja, već da bi potražili novi motiv za igru, van eSrbije. Uskoro, 8. januara će 3 godine kako visim ovde. Slabo nalazim motivaciju za igru, pogotovo kad sagledam celokupnu situaciju.



Ali, kao što je Rambo razmišljao – ako me neće ovde, idem gde me hoće i gde mogu da se igram. Tako i vi, koji ste izgubili volju za igranjem eRepublika, igrajte se tamo gde vas žele i imaćete brdo motiva i lepih momenata u eŽivotu. eŽivite za momente.

Posvećeno jednom igraču koji je rešio da ode.