Ona

Day 1,706, 17:17 • Published in Serbia Serbia • by steVVEGI
Ležim na leđima, omamljen, težak. Umoran od svega... Poslednji trenuci života koji lagano iščezava, izlazi iz mene... bledim...

Gledam u nebo, iznad mene proleće nekakav komad papira sa kojim se košava igra, bacajući ga čas na jednu, a odmah zatim na drugu stranu, pleše sa njim, lagano, dok joj ne dosadi, onda će pronaći nekakvu kesu ili stare novine, pa će započeti neki novi ples sa njima, ostavljajući parče papira, usamljeno i izgubljeno... Ona je bila moja košava. Igrala se sa mnom, ali nekako slatko... Ne pokvareno, nego onako, moglo joj se, pa joj je bilo simpatično. A i meni je, moram biti iskren, voleo sam kada smo igrali tu neku našu igru. Prisećam se onog blesavog prvog poljupca, prve šetnje... Prve svađe...
Kako je znala biti okrutna kada se posvađamo, tvrdoglava...

Bol me sve više probada, osećam se kao da lagano gubim svest...

A taj osećaj me vraća ponovo na nas... Na trenutke kada sam je mazio, ljubio... i tada sam imao osećaj kao da gubim svest. Mogao sam je satima ljubiti, maziti. Ne, nije ona bila najlepša devojka na svetu, drugima... Meni jeste. Ja sam bio lud za njom, druge su bile blede, prolazne... Ona je moje savršenstvo, bila i ostala. Evo i sada, u ovakvim trenucima, ja se smeškam dok se prisećam njenog tela i mojih usana na tom telu...
Najmekša svila se ne može porediti sa mekoćom njene kože, najmirisnije cveće, ne... ni blizu mirisa njene kože...

Parče papira mi pada na lice... Nemam snage da ga sklonim sa sebe, ali mi ne smeta, vraća me ponovo njoj...

Prisećam se poljubaca, njenih... Kako je i ona mene ljubila, nekada nežno, da sam mogao istog časa da zaspim, a nekada tako vatreno... Toliko vatreno da sam siguran kada bi me ovog trenutka samo na tren poljubila tim žarom, da bih ustao kao da mi se ništa nije desilo. Njene ruke, nežne ili bezobrazne... Eh... Taj dodir, njen dodir...
Vrelina pustinje je santa leda naspram vreline njenog poljupca, a pero je težine planine naspram nežnosti koju ona pruža...

Ne znam da li se košava primirila ili ja više ništa ne osećam, ali misli i dalje idu ka njoj...

Prisećam se njenog osmeha, tako umiljatog... Svaku tugu je njen osmeh znao da otera, svaki bol da ublaži. Njeni otkucaji srca koje sam osećao na grudima, posle ludih, neprespavanih noći, njene tihe patnje kada bih pogrešio, njene crne kose, koja je često znala da me zagolica, a koju sam zbog toga još više voleo...
Kada zimi hodaš planinom, po najjačem vetru, sumornoj hladnoći, a onda slučajno naletiš na zavetrinu koju je, probijajući oblake i vrhove planina, obasjalo sunce, baš tako sam se osećao kada bih, posle svih muka, ugledao njen osmeh...

Snaga me polako izdaje, više ne mogu ni oči da držim otvorene...

I onda mi se pojavljuje slika... Nas dvoje ležimo jedno pored drugog, a ona već uveliko spava... Gledam je uporno, zaljubljeno. I prosto mi dođe žao što mora da spava. Bude mi žao jer je sklopila oči, sakrila ih je... te prelepe, krupne oči, pune vedrine... Svakim svojim snom, pa i treptajem, uskraćivala me je za pogled u dva radosna oka...
Kako opisati njene oči? Kada ništa poznato, nama smrtnicima, ne postoji na ovom svetu, a da je slično očima njenim. Kako opisati tu radost i iskrenost koja iz njih izbija? Tu zaljubljenost...


Znači istina je kada kažu da u poslednjim sekundama života proleće ceo život pred očima... Evo, meni je svo vreme ona pred očima, a ona i jeste bila ceo moj život... Ona, moje savršenstvo... Hvata me san... Nadam se da ću je večno sanjati...



Crni me je samo inspirisao sa ovim člankom. Nisam pisao zbog nagrade, već zbog nje...