Odustajemo li?

Day 1,558, 11:11 • Published in Serbia Serbia • by kowalski_afc

Pre izvesnog vremena, jedan od nas je napisao clanak o poznatom srpskom ratniku iz I svetskog rata. Secam se tog clanka, ne secam se vise autora, ali se secam da su skoro svi promenili avatar u sliku tog ratnika. Svi smo bili zajedno dok su nas brisali. Bese to avgust 2011 godine.
Februar 2012. Sve je u raspadu. Nekada velika sila je drugi mesec bez kongresa. Nista strasno, preziveli smo jedan mesec, prezivecemo jos jedan. Videli smo da mozemo bez doticnog.



Ono sto me je mene porazilo je defetizam. Omalovazavamo se medjusobno. Pljujemo jedni po drugima. Trazimo krivce na sve strane, samo da mi ne ispadnemo krivi. I na kraju, kao proizvod svih tih desavanja, odustajemo od igre.
A da li treba da odustanemo zbog virtualnog poraza? Da li treba da sada nastavimo po starom?
Moj deda je bio Solunac. Svi znate sta to znaci i kroz koje je golgote prosao marsirajuci kroz Albaniju do Krfa. U to vreme je bio mladic od 28 godina, u punoj snazi. Samo je jednom ispricao mom ocu kroz sta je sve prosao na tom putu, sta je sve preziveo i kako se sve zavrsilo.
To sto je on prosao je vec prepricano mnogo puta od raznih ljudi. Da li su odustali od zivota zbog par poraza? Ne, nego su ustali, jos jaci i borili se dalje.
Medjutim, prica mog dede se nastavlja u II svetskom ratu.



Slozicete se da je covek sa 52 godina vec nije mladic. I tada je, posle 3 ranjavanja u I svetskom ratu, bio poluinvalid. Pomagao je lokalne borce, nije gledao da li su to bili cetnici ili partizani, sve dok su imali isti cilj: oslobodjenje zemlje od okupatora.
Zbog toga sto je sepao, nisu ga uzeli ni jedni ni drugi. Pustili su ga da uziva u svojoj porodici, postovali su ga, iako su znali da pomaze i ostale.
I sve tako, dok jednog dana nisu zakucali Nemci na njegova vrata i pod optuzbom da pomaze cetnicima, nisu ga pokupili sa kucnog praga i odveli. Prvo u Beograd na par dana, posle u koncentracioni logor u Austriji – Mauthausen.
Ne to nije bio logor smrti, ali slozicete se da je bio daleko od raja na zemlji.



Posle 2 godine logora, sa svojih punih 55 godina, posle oslobadjanja iz logora, zajedno sa jos jednim logorasem se vratio kuci. Peske. Punih 1000 kilometara od Linca u Austriji do Berana u Crnog Gori, njih dvojica, od toga moj deda poluinvalid i njegov drug, oboleo od groznice. Kroz sume, planine i sve strahote tadasnje Jugoslavije. Negde na pola puta, promenio je opanke, jedine koje je imao, one “sa svojih nogu” za lonac mleka da ne bi umrli. 500 kilometara bos, polumrtav covek je presao sa drugom na ledjima da bi dosao kuci, da bi video svoju porodicu i da bi umro u svojoj 103 godini zivota.


A mi odustajemo zbog nekoliko piksela? Odustajemo li ili se borimo i dalje?

Jedino mi je zao sto sada ne mogu da nadjem sliku ordenja koje je nosio svakodnevno na reveru sakoa…