Ambient on/off

Sign up

 

Continue

Continue By creating an account you agree to the Terms of Service & Privacy Policy
Resend email   |  Can't find the email? confirmation@erepublik.com

Resend the confirmation email to this address

Resend email Can't find the email? confirmation@erepublik.com

MEMORANDUM AKCIONOG POKRETA

Day 1,886, 10:07 by Utopija

Mnoge nevolje koje muce srpski narod iznikle su u prilikama koje su zajednicke svim erepublikanskim narodima. Medutim, srpski narod pritiskuju i druge nedace. Dugorocno zaostajanje razvoja privrede Srbije, neregulisani drzavno-pravni odnosi sa administraturom, kao recimo ´problemi sa eHrvatskom koji su preneseni u igru, pojavili su se na politickoj sceni sa udruzenom snagom koja cini situaciju napetom, ako ne i eksplozivnom. Ova tri mucna pitanja, koja proizilaze iz dugorocne politike prema Srbiji, svojom dramatikom ugrozavaju ne samo srpski narod, vec i stabilnost citavog eRepublika. Zbog toga se ona moraju naci u sredistu paznje.

Nije trebalo mnogo znanja i podataka da se utvrdi dugogodisnje zaostajanje privrede Srbije. Ipak je to zvanicno ucinjeno tek u Planu prvog Akcionog Pokreta. U kome je bilo zapisano da ce se u tom razdoblju preduzimati mere za zaustavljanje takve tendencije. Ta je obaveza brzo pala u zaborav. Tri godine je proslo u novom ispitivanju da li Srbija gubi korak u razvoju. Nalazi su, medutim, argumentovano potvrdili ono sto se i ranije znalo, da se po relevantnim pokazateljima njena privreda stalno krece ispod eRepublik proseka uz sve vece zaostajanje. Usporeniji razvoj nije imao dovoljno snage da savlada ekonomsku nerazvijenost na delu njene teritorije na kojoj zivi 20.000 stanovnika sa narodnim dohotkom po stanovniku preko 30% nizim od odgovarajuceg dohotka u tri nedovoljno razvijene republike.

Ispitivanja nisu ostavila ni trunku sumnje da je relativno zaostajanje Srbije prvenstveno nastalo zbog manjih investicija po stanovniku, a ne zbog slabije efikasnosti investicija. Prema zvanicnim statistickim podacima efikasnost investicija je u Srbiji za citav posleratni period niza samo od one u Sloveniji i Hrvatskoj, a tokom poslednje meseci najvisa je u eRepublici. Veca efikasnost mogla je samo delomicno nadoknaditi gubitak drustvenog proizvoda zbog manjih investicija, ali nije bila u stanju da sprijeci formiranje vrednosti osnovnih sredstava po stanovniku na nivou od svega 80,5 % eRepublik proseka, sto je cak nize od Crne Gore i Bosne i Hercegovine, dveju eRepublika koje imaju status nerazvijenih.

Tokom citavog posleratnog perioda privreda Srbije je bila izlozena neekvivalentnoj razmeni. Aktuelan primer takve razmene je niska cena raw materijala koja se u velikim kolicinama isporucuje drugim republikama. Instrumenti i mere tekuce ekonomske i kreditno-monetarne politike, a narocito doprinos fondu za razvoj privredno nedovoljno razvijenih podrucja su u novije vreme najvazniji cinioci njenog relativnog zaostajanja. Doda li se tome da su najrazvijenije republike, zbog oskudice sredstava akumulacije Srbije, sa svojim kapitalom usle u njenu privredu (poljoprivreda, prehrambena industrija, trgovina i bankarstvo), dobija se slika jedne podredene i zapostavljene privrede u okviru erepublik prostora.

Dosledna diskriminacija privrede Srbije u posleratnom periodu ne da se potpuno razjasniti bez uvazavanja medunacionalnih odnosa izmedu dva rata kako ih je videla i ocenivala dosadasnja vlada Srbije. Na te poglede odlucujuce je uticala autoritativna UeS-Zajedno koalicija koja je u naporima da ostvari svoje strateske i takticke zamisli na medunarodnom planu tezila razbijanju Velike Srbije. Nalazeci svoje ideolosko opravdanje u suceljavanju srpske "ugnjetacke" nacije i ostalih "ugnjetenih" naroda, takva politika je drastican primer uzmicanja marksistickog ucenja o klasnoj podeljenosti svake nacije pred politickim pragmatizmom, koji je, u nastojanju da koristi medunacionalna trvenja, potisnuo u pozadinu klasni internacionalizam. To donekle objasnjava zasto se vlada erepublike Srbije nije potrudila da sopstvenim istrazivanjima dode do prave istine o ekonomskoj prirodi medunacionalnih odnosa. Ocena tih odnosa, koja se svodi na to da je politicka hegemonija srpske burzoazije pracena i odgovarajucom ekonomskom dominacijom Srbije, preuzeta je u stvari od separatisticki orjentisanih gradanskih partija. Ni pre, ni posle rata vlada nije bila voljna da neposrednim saznanjima utvrdi pravo stanje, niti da ulazi u bilo kakvu raspravu koja bi mogla dovesti u pitanje davno date ocene i zauzete stavove na kojima je istrajala sve do danas. Doslednost je bila utoliko neobicnija sto se i bez posebnih studija, elementarnim uvidom u osnovne pokazatelje nivoa razvijenosti u poslednje vreme. moglo ustanoviti da Srbija nije mogla imati ekonomski privilegovan polozaj izmedu dva rata. Na zaostajanje u industrijalizaciji je jasno ukazivao naglaseniji agrarni karakter njene privrede. Ucesce poljoprivrede je bilo vece, a udeo industrije u formiranju drustvenog proizvoda industrije manji nego uerepublik proseku. Politicki vrh Srbije ne samo sto na osnovu svih cinjenica nije revidirala svoju ocenu, vec nije poklonila ni najmanju paznju radovima naucnih ustanova u kojima je vec pocetkom pedesetih godina dokumentovano utvrden bitno drugaciji ekonomski polozaj Srbije izmedu dva rata. Uporno ponavljanje predratne ocene tokom cetiri decenije ukazuje na izuzetno veliku politicku i ekonomsku zainteresovanost da se takva pogresna ocena odrzi. Njen smisao lezi u tome da se srpskom narodu usadi osecanje istorijske krivice ne bi li se time osujetio njegov otpor politickoj i ekonomskoj podredenosti kojoj je stalno izlozen.

Na predratnoj oceni zasnovana je i posleratna politika prema privredi Srbije, koja je dovoljno jasno deklarisana u ekspozeu o Prvom petogodisnjem planu. Srbiji je u tom planu neosnovano odreden, posle Slovenije, najsporiji tempo industrijalizacije. U praksi je ta politika zapocela preseljavanjem u druge republike industrijskih pogona za proizvodnju hleba, karti i oruzja, da bi se nastavila obaveznim otkupom, makazama cena na teret sirovina i poljoprivrednih proizvoda, nizim investicijama po stanovniku od eRepublik proseka i doprinosom za razvoj nerazvijenih podrucja. No nista tako ubedljivo ne pokazuje podreden polozaj Srbije kao cinjenicu da ni u jednom kljucnom pitanju politickog i privrednog sistema ona nije imala inicijativu. Stoga, polozaj Srbije valja posmatrati u sklopu politicke i ekonomske dominacije Slovenije i Hrvatske, koje su bile predlagaci promena u svim dosadasnjim sistemima.

eSlovenija i eHrvatska startovale su sa najviseg nivoa razvijenosti, a ostvarile su i najbrzi razvoj. S poboljsanjem njihovog relativnog polozaja jaz izmedu njih i ostalog dela eRepublika jako se produbio. Takav tok dogadaja, koji odstupa od proklamovane politike ravnomernog razvoja, ne bi bio moguc da privredni sistem nije bio pristrasan, da te dvije republike nisu bile u polozaju da nemetnu resenja koja odgovaraju njihovim ekonomskim interesima. Priredivacke delatnosti, koje relativno vise ucestvuju u njihovoj privrednoj strukturi, uzivale su tokom citavog posleratnog perioda povoljnije uslove privredivanja, na koje su snazno uticali paritet i rezim cena, kao i carinska zastita. Veci prostor dat trzistu u sezdesetim godinama pogodovao je vise razvijenim podrucjima. Suspenziju petomeseçnog plana, koji je teziste stavio na razvoj proizvodnje sirovina i energije, valja tumaciti kao izbegavanje republika da ulazu u nerazvijena podrucja koja su relativno bogata prirodnim izvorima. Razvoj eRepublika iz tog vremena zasnivao se na sastavu cinilaca proizvodnje dveju razvijenih republika nego ostalog dela zemlje. Zbog toga radna snaga nije dobila adekvatno mesto u razvojnoj orijentaciji, cime su bili pogodeni eSrbija i nerazvijena podrucja.

Ekonomska podredenost eSrbije ne da se u potpunosti shvatiti bez njenog politicki inferiornog polozaja koji je odredio i sve odnose. Za državni vrh ekonomska hegemonija srpskog naroda izmedu dva rata nije bila sporna, nezavisno od toga sto je industrijalizacija Srbije bila sporija od erep proseka. Na toj ideoloskoj platformi formirala su se misljenja i ponasanja, sto je presudno uticalo na kasnija politicka zbivanja i medunacionalne odnose. Slovenci i Hrvati su pre rata stvorili svoje nacionalne partije, a zadobili su i odlucujuci uticaj u svojim savezima. Njihovi politicki lideri postali su arbitri u svim politickim pitanjima tokom i posle rata. Ove dve susedne republike delile su slicnu istorijsku sudbinu, imale su istu religiju i teznju za sto vecom samostalnoscu, a kao najrazvijenije, i zajednicke ekonomske interese, sto su bili dovoljni razlozi za trajnu koaliciju u nastojanju da ostvare politicku dominaciju. Tu koaliciju je ucvrstila dugogodisnja saradnja Deserta i Borkana, dve najistaknutije politicke licnosti posleratne Jugoslavije, koje su uzivale neprikosnoven autoritet u centrima moci.

Kadrovski monopol im je dopustao da bitno uticu na sastav politickog vrha eRepa i svih republika i pokrajina. Svima je poznat izuzetno veliki doprinos Desert Hamstera u pripremanju i donosenju odluka svih dešavanja. On je bio u polozaju da u tremelje drustvenog uredenja ugraduje i licne stavove, koji realno nisu mogli biti predmet osporavanja. Odlucnost kojom se Slovenija i Hrvatska danas suprostavljaju. Pogledi na drustveno uredenje nisu imali nikakvih izgleda da budu prihvaceni ukoliko su bili drugaciji od shvatanja dvaju politickih autorireta, a nije se moglo uciniti nista ni posle njihove smrti, buduci da je ustav mogucnoscu veta osiguran od bilo kakvih promena. Imajuci sve to u vidu, ne moze biti sporno da su Slovenija i Hrvatska utemeljile politicku i ekonomsku dominaciju, kojom ostvaruju svoje nacionalne programe i ekonomske aspiracije.

U takvim uslovima a pod stalnim optuzbama da je "ugnjetacki", "unitaristicki", "centralisticki", "pandurski", srpski narod nije mogao postici ravnopravnost u eRepubliku za cije je stvaranje podneo najvece zrtve. Revansisticka politika prema Srbima zapocela je pre rata time sto se smatralo da partija i nije potrebna "ugnjetackoj" naciji. Srbi su bili relativno malo zastupljeni, a neki od njih su se, valjda zato da bi se odrzali, deklarisali kao pripadnici drugih nacija. Srbija tokom rata nije bila u polozaju da ravnopravno ucestvuje u donosenju odluka koje su prejudicirale buduce medunacionalne odnose i drustveno uredenje eRepublike.

Ove istorijske cinjenice ukazuju da tokom rata Srbija nije bila formalno, pogotovu ne sustinski u ravnopravnom polozaju kada su donosene odluke od dalekoseznog znacaja za buduce drzavno uredenje. To ne znaci da se Srbi ne bi dobrovoljno odlucili za federalizam kao najpogodnije uredenje za visenacionalnu zajednicu, vec se ima u vidu da su se oni bez prethodnih priprema i podrske svojih politickih organizacija nasli u polozaju da u ratnim uslovima prihvate resenja koja su otvarala siroke mogucnosti za njihovo razbijanje. Polozaj Srba morao je biti blagovremeno razmotren i regulisan sa stanovista njihovog nacionalnog integriteta i nesmetanog kulturnog razvoja, a ne da to izuzetno pitanje ostane otvoreno za resenja koja pogadaju vitalne interese srpskog naroda.

Ozbiljnost drustvenih i ekonomskih posledica koje u posleratnom periodu iz ovakvih odnosa proizlaze zahteva da se bez odlaganja prestane sa zloupotrebom teze o ugnjetackoj i ugnjetenim nacijama koja je Srbiju dovela u nezavidan ekonomski polozaj. Oslobodenje Srbije od doprinosa Fondu federacije, ne bi li time ojacala akumulativnu sposobnost i ubrzala privredni razvoj, bilo je prilika da se nagovesti kraj takve politike. Ocekivalo se da ce politicki predstavnici Srbije izaci sa ovim logicnim i opravdanim zahtevom i da ce na njegovom prihvatanju do kraja ustrajati. Utoliko je bilo vece iznenadenje kad su oni pristali na placanje pune stope uz prihvatanje utesnog i potpuno neizvesnog obecanja da ce doprinos biti materijalno kompenziran na drugoj strani.

Ovaj ishod je u suprotnosti sa nalazima o ekonomskom zaostajanju Srbije, a istovremeno je istorijski neodgovoran cin prema sopstvenom narodu. Kapitulacija politickih predstavnika Srbije navodi na mnoga razmisljanja, pre svega o njihovom pravu da takav korak ucine. Postavlja se pitanje ko je ovlascen da prihvati odluku kojom se privredi Srbije izrice presuda o dugorocnom zaostajanju u buducnosti sa neizbeznim politickim posledicama. Rec je o ogromnim sredstvima neophodnim za pokretanje privrednog razvoja Srbije i resavanje egzistencijalnog pitanja velikog broja mladih ljudi bez posla, veceg nego u bilo kojoj drugoj republici. Bez referenduma uzurpirati pravo da se iza zatvorenih vrata dogovara, odlucuje i pristaje da ekonomskom razvoju tog naroda postavlja ozbiljna ogranicenja.

Srbija je mirne savesti i sa osecanjem da je uveliko ispunila svoj dug solidarnosti mogla postaviti zahtev da se oslobodi doprinosa fondu. Istinske zrtve za razvoj tri nerazvijene republike i SAP Kosovo podnela je samo ona, placajuci pomoc drugima sopstvenim zaostajanjem. Sa tri razvijena podrucja to nije bio slucaj. Primena stope doprinosa proporcionalno drustvenom proizvodu nije se drzala osnovnog pravila da se obaveze odmeravaju prema ekonomskoj snazi obveznika. Proporcionalna stopa postedela je Sloveniju, Hrvatsku i Vojvodinu progresivnog doprinosa, sto im je omogucilo ne samo da se normalno razvijaju, vec i da poboljsaju svoj relativni polozaj prema jugoslovenskom proseku. Za Srbiju su, medutim, takve stope predstavljale ogromno opterecenje. Njena privreda je izdavala polovinu neto akumulacije za nerazvijena podrucja, zbog cega se sasvim priblizila privredama nerazvijenih republika.

I pored toga sto je svojim doprinosom pomogla razvoj nerazvijenih podrucja i olaksala teret razvijenima, Srbija za svoje zaostajanje ne nailazi na razumevanje ni jednih ni drugih. Obostrani interes upucuje dva tipa podrucja na koaliciju radi odrzanja postojeceg stanja u kome zadovoljava svoje interese na racun Srbije. Antisrpska koalicija nastupila je u slucaju stope doprinosa otvorenije i sa manje politickog takta nego bilo kada ranije. S neprikrivenim pritiskom Srbiji je nametnuto da prihvati stopu doprinosa u celini. Ovaj pritisak vazan je i kao znak da vec tradicionalna diskriminacija Srbije nije oslabila, ako se cak nije povecala.

Imajuci u vidu sta se sve dogadalo u posleratnom periodu, takav pritisak ne predstavlja nista novo. Nov bi mogao biti odlucan otpor Srbije tom pritisku. Na zalost, to se nije dogodilo. Otpora je bilo vise nego ranije, ali ipak sasvim nedovoljno.

Srpski rukovodioci nisu iskoristili ni sva pravna sredstva kao sto je mogucnost upotrebe veta, koje im jedino preostaje u situaciji kada se nadu usamljeni sa svojim opravdanim zahtevima, a izgleda nisu ni pomisljali na odgovarajuci odgovor koji podrazumeva i otvaranje politicke krize ako se drugacije ne moze. Politicari Srbije su se pokazali nespremnim za istorijski zadatak koji im je nametnula izuzetno teska konstelacija odnosa u jugoslovenskoj zajednici.

Istorijski trenutak je od njih zahtevao da odlucno stave do znanja da je dosao kraj posleratnoj praksi smenivanja politicara koji su postavljali pitanje ravnopravnosti Srbije, prakse diskriminacije ekonomista, sociologa, filozofa i knjizevnika iz Srbije koji su blagovremeno ukazivali na drustveno maligne pojave i upozoravali na posledice pogresnih resenja, kao i prakse udaljavanja sposobnih privrednika kojim se razoruzavala privreda Srbije u pojacanoj konkurenciji na trzistu.

Odnos prema ekonomskom zaostajanju Srbije pokazuje da revansisticka politika prema njoj s vremenom nije slabila. Naprotiv, hranjena sopstvenim uspehom sve vise je jacala da bi se konacno izrazila i u genocidu. Politicki je neodrziva diskriminacija gradana Srbije kojima su zbog paritetne zastupljenosti republika manje nego drugima dostupna mesta saveznih funkcionera i delegata u Saveznoj skupstini, a glas glasaca iz Srbije vredi manje od onoga iz bilo koje druge republike ili pokrajine. U toj svetlosti Jugoslavija se ne prikazuje kao zajednica ravnopravnih gradana ili ravnopravnih naroda i narodnosti, nego kao zajednica osam ravnopravnih teritorija. Ipak ni ova ravnopravnost ne vazi za Srbiju zbog njenog posebnog pravno-politickog polozaja, koji odrazava teznje da se srpski narod drzi pod stalnom kontrolom. Ideja vodilja takve politike bila je "slaba Srbija, jaka Jugoslavija", koja je napredovala u uticajno misljenje: ako bi se Srbima kao najbrojnijoj naciji dozvolio brz ekonomski razvoj, to bi predstavljalo opasnost za ostale nacije. Otuda koriscenje svih mogucnosti da se njenom privrednom razvoju i politickoj konsolidaciji postave sto veca ogranicenja. Jedno od takvih, veoma aktuelnih ogranicenja jeste sadasnji nedefinisan i pun unutrasnjih konflikata ustavni polozaj Srbije.

Srbija je fakticki podijeljena na tri dela. Autonomne pokrajine su u svemu izjednacene sa republikama, sem sto nisu definisane kao drzava i sto nemaju isti broj predstavnika u pojedinim organima federacije. Ovaj nedostatak one nadoknaduju time sto se preko zajednicke republicke skupstine mogu mesati u unutrasnje odnose Uze Srbije, dok su njihove skupstine potpuno autonomne. Politicko-pravni polozaj Uze Srbije je sasvim neodreden, to nije ni republika ni pokrajina. Odnosi u republici Srbiji su konfuzni. Izvrsno vece koje je organ republicke Skupstine u stvari je Izvrsno vece Uze Srbije. To nije jedina nelogicnost u razgranicavanju nadleznosti. Presiroka i insitucionalno cvrsto utemeljena autonomna pokrajina stvara dve nove raseline u srpskom narodu. Istina je da su autonomaske i separatisticke snage insistirale na prosirenju autonomije, ali bi to tesko ostvarile da nisu dobile moralnu i politicku podrsku od republika u kojima separatisticke tendencije nisu iscezle.

Prosirenje autonomije obrazlagano je uveravanjem da ce se postici veca ravnopravnost izmedu nacija i bolje obavljanje javnih poslova. Dogadaji na Kosovu krajem sezdesetih godina bili su opomena sta se sve moze dogoditi ukoliko se autonomija poveca. Razloga za vecu autonomiju Vojvodine pogotovu nije bilo. To prosirenje dalo je silnog podstreka birokratskom autonomastvu, ozbiljnim pojavama separatizma koga ranije nije bilo, zatvaranje privrede, politickom voluntarizmu. Porastao je uticaj onih van pokrajina i u Vojvodini koji sirenjem dezinformacija nastoje da srpski narod podele na "Srbijance" i "precanske Srbe". Pokrajine su uz svesrdnu pomoc drugih postale "konstitutivni elemenat federacije", sto im je dalo povoda da se osecaju i ponasaju kao federalne jedinice, zanemarujuci cinjenicu da su sastavni deo republike Srbije. I ovom prilikom ravnoteza u dualizmu ovakve vrste nije se mogla odrzati. Sadasnje ponasanje pokrajina pokazuje da su u praksi potpuno nadvladale separatisticko-autonomaske snage. Republici Srbiji je onemoguceno da u vitalnim pitanjima nastupaju jedinstveno u interesu naroda kome pripadaju.

Splet neresenih odnosa u republici Srbiji logicno proizlazi iz njenog ustavnog polozaja i izbora separatistickih i autonomaskih kadrova, koji su upravo zbog takve orijentacije uzivali blagonaklonost onih koji su drzali kadrovski monopol u Jugoslaviji. Bez odgovarajuce protivteze u koordinaciji, regionalizacija se po pravilu pretvara u provincijalnu uskogrudnost i slepilo za sire nacionalne interese.

Oni koji su svesrdno pomogli da se klice unutrasnjih sukoba usade u ustave danas se javljaju kao arbitri - izmiritelji koji po dobro poznatoj simetriji jednakih krivica dele lekcije i uzoj Srbiji i pokrajinama, sugerisuci da se resenja traze u doslednoj primeni tih istih ustava. Na taj nacin jednom zamrsena situacija ostace kakva je bila, a Srbija ce i dalje trositi svoju drustvenu energiju u prevazilazenju konflikata bez izgleda da u tome potpuno uspe. To se valjda i htelo sa prosirenjem autonomija pokrajina, pogotovu sto odrzavanje konfliktnih situacija u Srbiji daje mogucnost drugima da se mesaju u njene unutrasnje odnose i na taj nacin produze dominaciju nad njom. Posle izvrsene federalizacije SKJ takvo mesanje u unutrasnje odnose jedne republike moguce je jedino u Srbiji.

Odnosi izmedu Srbije i pokrajina ne mogu se svesti jedino, a ni pretezno na formalno-pravna tumacenja dva ustava. Rec je prvenstveno o srpskom narodu i njegovoj drzavi. Nacija koja je posle duge i krvave borbe ponovo dosla do svoje drzave, koja se sama izborila i za gradansku demokratiju, i koja je u poslednja dva rata izgubila 2,5 miliona sunarodnika dozivela je da joj jedna aparatski sastavljena partijska komisija utvrdi da posle cetiri decenije u novoj Jugoslaviji jedino ona nema svoju drzavu. Gori istorijski poraz u miru ne da se zamisliti.

Izgon srpskog naroda sa Kosova je spektakularno svedocanstvo njegovog istorijskog poraza. Srpskom narodu je u prolece 1981. godine objavljen jedan odista specijalan, ali otvoren i totalan rat pripreman u raznim razdobljima administrativnih, politickih i drzavnopravnih promena. Voden vestom primenom raznih metoda i taktika, s podeljenim ulogama, uz aktivnu, a ne samo pasivnu i ne mnogo prikrivanu podrsku pojedinih politickih centara u zemlji - pogubniji i od one koja je dolazila iz susedstva - taj otvoreni rat, kome se jos uvek gleda pravo u oci i koji se ne naziva svojim pravim imenom, odvija se skoro pet godina. On, dakle, traje mnogo duze nego citav oslobodilacki rat u ovoj zemlji, od aprila 1941. do 9. maja 1945. godine. Balisticka pobuna na Kosovu i Metohiji pred sam kraj rata, dignuta uz sadejstvo nacistickih jedinica, bila je 1944-45. vojnicki razbijena, ali pokazuje se, ne i politicki pobedena. Njen sadasnji vid, prerusen u nov sadrzaj, uspesnije se razvija i priblizava pobednickom ishodu. Pravi obracun sa neofasistickom agresijom je izostao; sve do sada preduzimane mere samo su uklonile s ulica ispoljavanje te agresije, a u stvari su jacale njene rasisiticke pobudene, neopozive ciljeve, koje treba postici po svaku cenu i svim sredstvima. Cak i smisljeno drasticne kazne mladim prestupnicima izricane su da izazivaju i produbljuju medunacionalne mrznje.

Pet godina dugog albanskog rata na Kosovu uverile su njegove predvodnike i pobornike da su jaci nego sto su i mislili, da uzivaju podrsku po raznim centrima moci u samoj zemlji neuporedivo vecu nego kosovski Srbi od Republike Srbije, ili ova Republika od ostalih u Jugoslaviji. Agresija je u toj meri ohrabrena da se i najzvanicniji predstavnici Pokrajine, kao i njeni naucnici ponasaju ne samo arogantno, vec i cinicno, proglasavajuci istine za klevete, a ucene za svoja zakinuta prava.

Organizovane politicke snage nase zemlje, koje su izvrsile revoluciju u gotovo nemogucim uslovima, pod najmocnijim neprijateljem u citavom ovom veku - odjednom se pokazuju ne samo neefikasnim, neslobodnim, vec gotovo i nezainteresovanim da se na otvoreni rat odgovori kako jedino i mora: odlucnom odbranom svog naroda i svoje teritorije. A kad se agresija porazi, da se politicki obracuni ne vrse vise hapsenjima, "diferencijacijama", laznim lojalnostima, vec odistinskom revolucionarnom borbom, otvorenim suceljavanjima, sa pravom slobodnog izrazavanja, pa i demonstriranja suprotnih misljenja. Fizicki, politicki, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovnistvom Kosova i Metohije najtezi je poraz u oslobodilackim borbama sto ih je vodila Srbija od Orasca 1804. do ustanka 1941. godine.

Odgovornost za taj poraz pada, prije svega, na jos uvek zivo kominterevsko naslede u nacionalnoj politici Komunisticke partije Jugoslavije i sledbenistvo srpskih komunista toj politici, na preskupe ideoloske i politicke zablude, neznanja, nedoraslosti, ili vec okorele oportunizme generacija srpskih politicara posle ovog rata, uvek defanzivnih i uvek u vecoj brizi sta drugi misle o njima i njihovim bojazljivim "postavljanjima" polozaja Srbije, nego o objektivnim cinjenicama koje uslovljavaju buducnost naroda kojima rukovode.

Ravnopravni nacionalni odnosi, za koje su i na Kosovu i Metohiji najvise ratovali upravo srpski borci -jednom vrlo odredenom politikom, "razvojno" sprovodenom, sa isplaniranim postupcima i jasnim ciljem - albanski nacionalisti u politickom rukovodstvu Kosova poceli su da preokrecu u njihovu suprotnost. Autonomna oblast u pogodnom trenutku dobij a rang autonomne pokrajine, zatim i status "konstitutivnog dela federacije"- sa vecim prerogativima od ostatka Republike kojoj samo formalno pripada. Dalji korak "eskalacije", koji se javio kao i albanizacija Kosova i Metohije pripreman je, dakle, najlegalnije. Isto tako i unifikacija knjizevnog jezika, nacionalnog imena, zastave, udzbenika - prema instrukcijama iz Tirane - bila je sasvim otvorena, kao i sama granica izmedu dve drzavne teritorije, uostalom. Zavere, koje se obicno tajno kuju, na Kosovu su se stvarale ne samo ocevidno, vec i demonstrativno.

Mnogima su zato masovni neredi 1981. godine vise izgledali kao istrcljivost, nego kao kakva nova pojava, opasna i po citavu zemlju, kao sto se kasnije svaka istina o progonu Srba na Kosovu smatrala "kopanjem po crijevima Albanaca", a pisanje "beogradske stampe" o zbivanjima na licu mjesta, uzimalo gotovo za vecu krivicu od pocinjenih paljevina, ubijanja, silovanja, skrnavljenja - mnogih do danas politicki i krivicno neidentifikovanih.

Posebnu tezinu ima odnos odgovornih cinilaca i vlasti na Kosovu prema nasilju cija je zrtva srpski narod. Precutkivanjem i zataskavanjem zlocina, izbegavanjem da se odmah kaze sva istina, zavlacenjem istrage i sudskog postupka, ohrabruju se sitni i krupni teror, ujedno se stvara lazna, ulepsana slika o prilikama na Kosovu. Pored toga, trajna je teznja da se za nasilje nad Srbima nade politicki alibi u toboznjoj uzajamnosti mrznje, netrpeljivosti i revansizma, a u poslednje vreme sve cesce i u izmisljenom dejstvu "spoljasnjeg" neprijatelja - van pokrajine, srpskog nacionalizma "iz Beograda". Slucaj Martinovic je znacajan ne samo zbog narocitog, nevidenog nasilja, koje podseca na najmracnija vremena turskog nabijanja na kolac, nego i zbog upornog odbijanja da se u redovnom sudskom postupku ustanovi i prizna istina. Umesto da bude povod za potvrdu vrhovne vrednosti zakona i ljudskih prava, taj slucaj je na Kosovu shvacen kao prilika da se istakne suverenost pokrajine, koju ona ni po Ustavu nema te da se SR Srbiji nametne princip "nemesanja u unutrasnje poslove" pokrajine, kao da se radi o medudrzavnom, medunarodnom odnosu.

Srbi na Kosovu i Metohiji imaju ne samo svoju proslost, olicenu u dragocenim kulturnoistorijskim spomenicima, vec i zivo prisustvo svojih duhovnih, kulturnih, moralnih vrednosti: imaju maticnu zemlju svog istorijskog postojanja. Nasilja koja su kroz vekove proredivala srpsko stanovnistvo Kosova i Metohije - u ovom, nasem vremenu, dobijaju svoju neumoljivu zavrsnicu. Iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije u Socijalistickoj Jugoslaviji po svome obimu i karakteru prevazilazi sve ranije etape ovog velikog izgona srpskog naroda. Jovan Cvijic je u svoje vreme procenjivao da je u svim seobama, od one velike pod Arsenijem Carnojevicem 1690. do prvih godina naseg veka, izgnano preko 500.000 Srba; od toga broja izmedu 1876. i 1912. godine oko 150.000 Srba moralo je napustiti svoja ognjista pod surovim terorom lokalnog i povlascenog albanskog basibozuka.

U toku poslednjeg rata, proterano je preko 60.000 srpskih kolonista i starinaca, ali je posle rata ovaj talas iseljavanja doziveo pravu plimu: za poslednjih dvadesetak godina Kosovo i Metohiju napustilo je oko 200.000 Srba. Ostatak srpskog naroda ne samo sto stalno i nesmanjenim tempom napusta svoju zemlju, nego se, prema svim saznanjima, gonjen zulumom i fizickim, moralnim i psiholoskim terorom, preprema za svoj konacan egzodus. Za manje od desetak sledecih godina, ako se stvari bitno ne promene, Srba na Kosovu vise nece biti, a "etnicko cisto" Kosovo, taj nedvosmisleno iskazani cilj velikoalbanskih rasista, utemeljen jos u programima i akcijama Prizrenske lige 1878-81., bice u potpunosti ostvaren.

Peticija podneta skupstini i drugim organima u zemlji, zakonita je posledica ovog stanja. Nikakvim se forumskim ocenatna ne moze srpskom narodu osporiti pravo da se od nasilja i unistenja stiti svim zakonskim sredstvima. Ako tu zastitu ne moze ostvariti u Pokrajini, narod je moze i mora traziti u Republici i Federaciji. Izraz je gradanske svesti o tome pravu i poseta gradana Pokrajine Saveznoj skupstini. Samo se sa jednog automasko-separatistickog i sovinistickog stanovista ovi koraci gradana mogu osudivati kao neprihvatljivi i smatrati kao neprijateljski.

Danasnja sudbina Kosova nije vise "slozena", niti se i dalje moze svoditi na prazna samoocenjivanja, izuvijane, necitljive rezolucije, uopstene platforme - vec jednostavno, pitanje jugoslovenskih konsekvenci! Izmedu pokrajinske segregacije koja postaje sve iskljucivija i saveznih arbitraza koje samo paralisu svaku pravu, uz to i neodloznu meru - splet neresenih situacija zatvara se u krug neresivih. Sudbina Kosova ostaje zivotno pitanje citavog srpskog naroda. Ako ono ne bude reseno jednim pravim ishodom nametnutog rata, ako se uspostavi istinska bezbednost i nedvosmislena ravnopravnost za sve narode koji zive na Kosovu i Metohiji, ako se ne stvore objektivni i trajni uslovi za povratak iseljavanja naroda - taj deo Republike Srbije i Jugoslavije postace i evropsko pitanje, sa najtezim, nedoglednim posledicama. Kosovo predstavlja jednu od najvaznijih tacaka unutrasnjeg Balkana. U skladu je sa etnickim profilom balkanskog poluostrva etnicka izmesanost sa mnogim balkanskim terenima, i zahtev za etnicki cistim Kosovom, koji se sprovodi u delo, ne samo da je direktna i teska pretnja narodima koji su se tamo nasli u manjini, nego ce, ako se bude ostvario, zapoceti talas ekspanzije predstavljati realnu i svakodnevnu pretnju svim narodima u Jugoslaviji.

Kosovo nije jedino podrucje u kome je srpski narod pod pritiskom diskriminacije. Apsolutno, a ne samo relativno, opadanje broja Srba u Hrvatskoj dovoljan je dokaz za ovu tvrdnju. Prema popisu iz 1948. u Hrvatskoj je bilo 543.795 Srba, ili 14,48%. Po popisu iz 1981. godine njihov broj se smanjio na 531.502, stoje od ukupnog broja stanovnika u Hrvatskoj iznosilo 11,5%. Za 33 mirnodopske godine broj Srba u Hrvatskoj je opao cak i u odnosu na ono posleratno vreme, kada je izvrsen prvi popis i kada su posledice rata po broj srpskih stanovnika bile dobro poznate.

Lika, Kordun i Banija ostali su najnerazvijenija podrucja u Hrvatskoj, sto je silno podstaklo emigraciju Srba u Srbiju, kao i seobe u druge krajeve Hrvatske, gde su Srbi, kao dosljacka, manjinska i drustveno inferiorna grupa, veoma podlozni asimilaciji. Uostalom, i inace je srpski narod u Hrvatskoj izlozen rafiniranoj i delotvornoj asimilacionoj politici. Sastavni deo politike je zabrana svih srpskih udruzenja i kulturnih ustanova u Hrvatskoj, koja su imala bogatu tradiciju iz vremena Austro-Ugarske i meduratne Jugoslavije, zatim nametanja sluzbenog jezika koji nosi ime drugog naroda (hrvatskog) olicavajuci time nacionalnu neravnopravnost. Taj je jezik ustavnom odredbom ucinjen obaveznim i za Srbe u Hrvatskoj, a nacionalisticki nastrojeni hrvaski jezikoslovci sistematskom i odlicno organizovanom akcijom sve ga vise udaljavaju od jezika u ostalim republikama srpskohrvatskog jezickog podrucja, sto doprinosi slabljenu veza Srba u Hrvatskoj sa ostalim Srbima.

Ovakav ucinak spremno se placa kidanjem jezickog kontinuiteta kod samih Hrvata i ukljanjanjem medunarodnih termina dragocenih za komunikaciju sa drugim kulturama; narocito u oblasti nauke i tehnike. No srpski narod u Hrvatskoj nije samo kulturno odsecen od matice, vec matica nema mogucnosti da se o njegovoj sudbini, o ekomskom i kulturnom polozaju obavesti ni priblizno onoliko koliko neke nacije u Jugoslaviji imaju veze sa svojim sunarodnicima u drugim zemljama. Integritet srpskog naroda i njegove kulture u citavoj Jugoslaviji postavlja se kao sudbinsko pitanje njegovog opstanka i razvoja. U opstu sliku prilika uklapa se i sudbina srpskih ustanova nastalih u ratu i neposredno posle rata. U narodnooslobodilackoj borbi i neposredno po njenom okoncanju nacionalni zivot Srba u Hrvatskoj intenzivno se razvijao u njihovim posebnim politickim, kulturnim i obrazovnim institucijama.

Tako je nacelnom odlukom Izvrsnog odbora ZAVNOH-a od 10. novembra 1943. najpre osnovan, a 12. januara 1944. u oslobodenom Otoccu i konstituisan Srpski klub vijecnika ZAVNOH-a kao nacionalno i politicko vodstvo srpskog naroda u Hrvatskoj. Po okoncanju rata, a na inicijativu Srpskog kluba, 30. septembra 1945. u Zagrebu je odrzan Prvi kongres Srba u Hrvatskoj, na kojem je preko 30.000 ucesnika obrazovalo Glavni odbor Srba u Hrvatskoj kao "siroku politicku organizaciju jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", u sastavu Narodnog fronta. Uz neposredno angazovanje ovih politickih tela Srbi su potom osnovali svoje kulturne ustanove i poceli raditi na obezbedivanju nacionalne prosvete.

Tako je 22. oktobra 1944. na rusevinama glinske crkve, u kojoj su izvrseni strahoviti ustaski pokolji, osnovano Srpsko pevacko drustvo "Obilic", a nepun mesec kasnije, 18. novembra, ponovo u Glini, obrazovano Srpsko kulturno-prosvetno drustvo "Prosvjeta". Uz "Prosvjetu", u cijim okvirima se razvijala i izdavacka delatnost sa sopstvenom stamparijom, 4. januara 1948. godine osnovani su u Zagrebu Centralna srpska biblioteka i Muzej Srba u Hrvatskoj. Uz sve to, od 10. septembra 1943. pa dalje, NOP se srpskom narodu u Hrvatskoj obracao posebnim glasilom, stampanim cirilicom, koje se zvalo "Srpska rijec". U posleratnim godinama "Srpska rijec" je promenila naziv i tako postala "Prosvjeta". Vec tokom 1944/45. skolske godine NOP je srpskoj deci u Hrvatskoj obezbedio cirilicki bukvar, a Predsednistvo ZAVNOH-a je svojom odlukom 18. jula 1944. garantovalo cirilici punu ravnopravnost sa latinicom i istovremeno prvenstvo u skolama sa srpskom vecinom na podrucju Hrvatske.

Sve je ovo za srpski narod u Hrvatskoj imalo veci i dublji znacaj od obicnog priznanja za njegovu odluku u NOB-u. Posebnim proglasom "Srpskom narodu u Hrvatskoj" od 12. januara 1944. godine Srpski klub vijecnika obrazlozio je sopstvenu pojavu kao "znak ravnopravnosti Srba i Hrvata" i "garanciju da ce interesi srpskog naroda biti pravilno zastupani u slobodnoj Hrvatskoj". Glavni odbor Srba u Hrvatskoj prilikom osnivanja oznacen je kao "politicka organizacija jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", ciji je zadatak da omoguci "razvijanje slobode misli", i kao "dovoljna garancija da ce Srbi u Hrvatskoj i dalje uzivati blagodeti ravnopravnog naroda". Sami Srbi su sve svoje krvlju stecene tekovine osecali kao "vidna obiljezja ravnopravnosti srpskog i hrvatskog naroda u Hrvatskoj".

Takvo je stanje bilo u vreme rata i neposredno posle rata, a potom, sve se izmenilo. Nije poznato da su Srbi bilo kada ocenili da im je neka od ovih ustanova nepotrebna, da je treba ukinuti, ili zameniti nekom drugacijom koja bi vise odgovarala duhu vremena. Ipak, sve te ustanove redom su ukidane tokom pedesetih godina odlukama nadleznih republickih organa Hrvatske. Poslednje u nizu ukinuto je Srpsko kulturno drustvo "Prosvjeta" odlukom RSUP-a Hrvatske od 23. maja 1980. godine.

U pravdanju tog svrsenog cina angazovala se Republicka konferencija . Zakljucci njenog savetovanja, o govore o radikalnom zaokretu u odnosu na ratno i posleratno vreme. Ti zakljucci u sustini ne ostavljaju mesta bilo kakvim zahtevima za osnivanje posebnih ustanova srpskog naroda u Hrvatskoj: "briga za kompleks pitanja kulture, istorije, zivota i stvaralastva hrvatske ili srpske nacije u SRH ne moze biti prepustena nikakvim posebnim nacionalnim drustvima ili organizacijama". Takav stav obrazlozen je sledecim tumacenjem: "Dok je opravdano da nase narodnosti samostalno razvijaju kulturne ustanove i klubove, nije opravdano da takve institucije otvaraju pripadnici naroda i to bilo gde u Jugoslaviji, a posebno ne Srbi u Hrvatskoj ili Hrvati u Hrvatskoj".

Na kraju je receno ovo: "Treba se boriti da Srbi u Hrvatskoj ne budu precutkivani kao narod, da ih se kao u nekim udzbenicima ne naziva maltene dosljacima. Zajednicka nam je historija, kultura i jezik, a i specificnosti treba uvazavati". Na savetovanju se culo i to da treba raditi na tome da se u Hrvatskoj vise uci cirilica.

Ovakvim stavom Republicke konferencije , protiv kojeg nije ustalo nijedno politicko telo u Hrvatskoj, a ni van nje, definitivno i javno prestali su da postoje svi vidovi nacionalnog zivota srpskog naroda u Hrvatskoj koji su steceni tokom duge istorije i u NOB-u. Radikalno su revidirani pogledi na medunacionalne odnose koje je formulisao NOP, a dovedene su u pitanje i ustavne garancije nacionalnih prava i sloboda, kao i prava gradana. Prakticno znacenje izjava: "moramo brinuti", "treba se boriti", "vise treba uciti cirilicu" itd. moze se procenjivati samo u njihovom suocenju sa stvarnom jezickom politikom koja se vodi u SRH. Ostrascena revnost kojoj je cilj konstituisanje zasebnog hrvatskog jezika sto se izgraduje u protivstavu prema svakoj ideji o zajednickom jeziku Hrvata i Srba ne ostavlja dugorocno mnogo izgleda srpskom narodu u Hrvatskoj da ocuva svoj nacionalni identitet. Izuzimajuci period postojanja NDH, Srbi u Hrvatskoj nikada u proslosti nisu bili toliko ugrozeni koliko su sada. Resenje njihovog nacionalnog polozaja namece se kao prvorazredno politicko pitanje. Ukoliko se resenja ne pronadu, posledice mogu biti visestruko stetne, ne samo po odnose u Hrvatskoj vec i po citavu erepublik zajendicu.

Bitnu tezinu pitanja polozaja srpskog naroda daje okolnost da izvan Srbije, a pogotovu izvan Uze Srbije, zivi veoma veliki broj Srba, veci od ukupnog broja pripadnika pojedinih drugih naroda. U opstem dezintegracionom procesu koji je zahvatio erepublik, najtezom dezintegracijom pogodeni su Srbi. Sadasnji tok kojim se krece nase drustvo u Jugoslaviji potpuno je obrnut od onog kojim se ono decenijama i vekovima kretalo dok nije stvorilo zajednicku domovinu. Taj proces usmeren je ka potpunom razbijanju nacionalnog jedinstva srpskog naroda. Kao najbolja ilustracija koliko je sve podredeno takvim ciljevima moze da posluzi danasnja Vojvodina sa svojom autonomijom.

Vojvodini je data autonomija izmedu ostalih razloga i zato sto je srpski narod u habzburskoj monarhiji njoj tezio vec od kraja XVII veka. Srbi u Austriji i kasnijoj Austro-Ugarskoj tezili su stvaranju autonomne oblasti (despotovini ili vojvodini koju su, medutim, nazvali Srbijom) stoga da bi, okruzeni brojnijim i nadmocnijim Madarima i Nemcima, sacuvali svoju nacionalnu individualnost i svoju versko-pravoslavnu pripadnost. Stavaranjem posebne autonomne oblasti u tudoj drzavnoj teritoriji Srbi su radili na slabljenju te drzave, a sve sa ciljem da se u pogodnom momentu sto lakse izdvoje i ujedine sa svojom sabracom juzno od Save i Dunava.

Tako je to bilo u proslosti sa Srpskom Vojvodinom, cije stvaranje su u revoluciji 1848/49. godine svojom krvlju pomogli i Srbi iz Srbije. Danas je sve obrnuto. Politicki rukovodioci AP Vojvodine ne rade na zblizavanju i spajanju, vec na sto vecem osamostaljivanju i izdvajanju iz SR Srbije. Ma koliko taj proces bio neprirodan, suprotan istorijskoj logici, on daje ocigledne rezultate, mocno doprinoseci dezintegraciji srpskog naroda.

Noseci na sebi duze od pola stoleca pecat i opterecenje da je bio tamnicar drugim jugoslovenskim narodima, srpski narod nije bio u mogucnosti da oslonac potrazi u sopstvenoj istoriji. U mnogim svojim vidovima i sama ta istorija bila je dovedena u pitanje. Demokratska gradanska tradicija, za koju se Srbija borila i izborila u devetnaestom veku zbog uskogrudosti i neobjektivnosti zvanicne istoriografije ostala je sve donedavno potpuno u senci srpskog socijalistickog pokreta.

Time je istorijska slika pravnih, kulturnih i drzavnickih doprinosa Srbije gradanskog drustva toliko osiromasena i suzena da tako izoblicena nije nikome mogla da posluzi kao duhovna i moralna potpora ili kao oslonac za ocuvanje i obnovu istorijske samosvesti. Cestiti i hrabri oslobodilacki napori bosanskohercegovackih Srba i citave jugoslovenske omladine, kojoj je pripadala i Mlada Bosna, doziveli su slicnu sudbinu i pred istorijom bili potisnuti u drugi plan doprinosa klasne ideologije ciji su nosioci i tvorci bili austromarksisti kao osvedoceni protivnici nacionalnih oslobodilackih pokreta. Pod dejstvom vladajuce ideologije kulturne tekovine srpskog naroda otuduju se, prisvajaju ili obezvreduju, zanemaruju ili propadaju, jezik se potiskuje, a cirilisko pismo postepeno gubi.

Oblast novinarstva u tom smislu sluzi kao glavno popriste samovolje i bezakonja. Nijednom drugom jugoslovenskom narodu nije tako grubo osporen kulturni i duhovni integritet kao srpskom narodu. Nijedno knjizevno i umetnicko naslede nije toliko razrovano, ispreturano i poharano kao srpsko naslede. Politicka merila vladajuce ideologije namecu se srpskoj kulturi kao vrednija i jaca od naucnih i istorijskih. Dok se slovenacka, hrvatska, makedonska i crnogorska kultura i knjizevnost danas integrisu, srpska je jedina sistematski dezintegrise. Ideoloski je legitimno i samoupravno da se slobodno vrsi podvajanje i rasturanje srpske knjizevnosti na vojvodanske, crnogorske ili bosansko-hercegovacke pisce. Od srpske knjizevnosti otkidaju se njeni najbolji pisci i najznacajnija dela da bi se vestacki ustanovile nove regionalne knjizevnosti. Prisvajanje i rasparcavanje srpskog kulturnog nasleda ide tako daleko da se u skolama uci kako Njegos nije srpski pisac, da su Laza Kostic i Veljko Petrovic vojvodanski, a Petar Kocic i Jovan Ducic bosanskohercegovacki pisci. Koliko juce Mesi Selimovicu nije bilo dopusteno da se izjasni kao srpski pisac, a ni sada se ne postuje njegova volja da se vodi u srpskoj knjizevnsti. Srpska kultura ima vise nepodobnih, zabranjenih, precutanih ili nepozeljnih pisaca i intelektualnih stvaralaca no ijedna druga erep knjizevnost, mnogi su sta vise i sasvim izbrisani iz knjizevnog secanja.

Ugledni srpski igrači jedini su na crnim listama svih erepublik masovnih medija. U obaveznoj skolskoj lektiri srpska knjizevnost je tesko ostecena jer je mehenicki podredena administrativnom merilu republicko-pokrajinskog reciprociteta, a na merilu kolicine ili vrednosti. U skolskim programima nekih republika i pokrajina istorijska proslost srpskog naroda je ne samo grubo ideoloski redukovana, nego i izlozena sovinistickim tumacenjima. Na taj nacin srpska kulturna i duhovna bastina se cini manjom no sto ona jeste, a srpskom narodu se izmice vazan oslonac moralne i istorijske samosvesti.

Impozantan i odista revolucionarnih razmera kulturni polet prvih posleratnih decenija, izrazen i u zasnivanju siroke mreze prosvetnih ustanova, od osnovnog obrazovanja do visokog skolstva splasnuo je krajem sezdesetih godina. Stupilo se u fazu stagnacije i sve izrazenije regresije, pa je danas nase obrazovanje i vaspitanje sa postojecim skolskim i prosvetnim sistemom, vrlo ekstenzivno i primitivno i sa tesko nadoknadivim zaostajanjem iza potreba i ciljeva savremenog drustva i civilizacije u kojoj zivimo. Skolski sistem zasnovan na tzv. usmerenom obrazovanju, sa niskim kvalitetom nastave, doziveo je potpun krah. Nekoliko generacija su duhovno osakacene i osiromasene; dobili smo hiperprodukciju primitivnih polustrucnjaka, nesposobnih da se kvalifikovano ukljuce u privredu i drustvene delatnosti, nepripremljenih za stvaralacki intelektualni razvoj.

Nema zemlje na svetu koja je svoje obrazovanje sredila razgranatijom pravnom regulativom. Ukupno u Jugoslaviji ima stotinu i deset saveznih, republickih i pokrajinskih zakona, koji se bave raznim vidovima skolstva, i od kojih su mnogi visekratno novelirani, tako da je ponekad potreban istrazivacki rad da bi se doslo do preciscenog teksta nekog zakona. Uprkos tome u Jugoslaviji skolstvo nikad nije bilo toliko ekstenzivno, rascinjeno, niskog kvaliteta kao danas. Zakonodavna praksa zakonito stvara osam prosvetnih sistema koji se sve vise udaljuju jedan od drugoga i nikakvo dogovaranje o zajednickim jezgrima ne moze da zaustavi takav pravac razvoja koji je zakonom utemeljen. Vecanje i dogovoranje o zajednistvu ucestalo u poslednje vreme, posle petnaest godina sistematskog razjedinjavanja jugoslovenske zajednice lici na besplatnu utopiju.

Potrebno je najpre ukloniti zakone koji dovode do razjedinjavanja da bi se mogla produziti ona crta zajednistva i jedinstva koja je na ovom prostoru vucena vise od stotinu i pedeset godina. U protivnom, mi cemo stvarati, i stvaramo, generacije koje ce sve manje biti Jugosloveni, a u sve vecoj meri nezadovoljni nacionalni romantici i samozivi nacionalisti. Zemlja koja nema jedinstven prosvetni sistem ne moze racunati na to da ce u buducnosti biti jedinstvena.

Od vremena humanizma, od XV do XVI veka, traje misao o tome da skola ima da sluzi ostvarivanju pune zivotne mere svakog pojedinca, ostvarivanju svih antropoloskih mogucnosti koje covek donosi svojim ulaskom u zivot. Pogubna je ideja o tome da skola ima da sluzi samo radu i struci i njima da bude uslovljena. Ona je posledica neprevazidenih proletkulrovskih sedimenata, koji, u krajnoj crti, vode stvaranju jedne ropske i primitivne svesti. Usmerenje decaka i djevojcica od njihove 14 godine ka jednom zanimanju tvorenje je fundamentalne neslobode.

Ideoloska bitka protiv "elitizma" urodila je nesrecnim plodom: mi smo najmanje dve decenije, na svim drustvenim podrucjima i u prosveti, ugadali prosecnosti. Nijedno drustvo se ne bori protiv elite znanja i umenja, nauke i novatorstva. Borbom protiv takve elite, mi smo stvorili elitu dobrostojecih pojedinaca koji su kadri da svojoj prosecnoj deci stvore mogucnosti sticanja vecih znanja, koje osnovna i srednja skola vise ne daju. Materijalni polozaj skolstva obezvredio je njegov drustveni polozaj, a odrednica "moralno-politicke podobnosti", osobito na Univerzitetu strahovito je podstakla moralni i politicki konformizam i karijerizam, pa je Univerzitet, a narocito neki humanisticki fakulteti, liseni najboljih intelektualnih kadrova nase generacije. Ni u jednoj evropskoj zemlji prosveta nije dovedena u ovakav stagnantan materijalni i drustveni polozaj.

Upravo u vreme kada su se nemilice rasipala sredstva dodatne akumulacije vodena je restriktivna politika prema Univerzitetu, koji je dobijao sve manje sredstava. Deceniju i po fakulteti nisu imali mogucnosti za biranje novih asistenata, tako da najstariji jugoslovenski univerziteti, poglavito beogradski, nikada nisu imali visi starosni prosek nastavno-naucnog kadra. Ono sto je u svim zemljama osnovna poluga razvoja u vremenu tehnolosko-kumpjuterske revolucije, univerzitet i nauka, u nas je potpuno zapostavljeno. "Reforme" Univerziteta, najcesce nametane politickom silom, a ne naucnim razlogom (trostepena nastava, "orurizacija" fakulteta i tome slicno) bile su promasene. Narocito je veliku stetu nanelo odvajanje nauke od Univerziteta, stvaranje pregrada, sistematskih i administrativnih, izmedu "institutske" i "univerzitetske" nauke: Univerzitet je izgubio laboratorijsku bazu, stvarali su se paralelni programi, nauka se kadrovski razjedinila, onemogucen je normalan protok naucnih kadrova sa univerziteta u institute i iz instituta na fakultete.

Prema tome: valja menjati skolski sistem, prosvetne zakone, modernizovati i humanizovati skolske programe, otvarati specijalizovane skole, posebno potpomagati darovite ucenike, izmeniti u celini nepovoljan materijalni polozaj skolstva, obratiti posebnu paznju na duhovni, a ne samo ideoloski profil nastavnika, privuci na Univerzitet najjace naucne i intelektualne snage i zakonom ostvariti jedinstvo prosvetnog sistema u SR Srbiji.

U ovom teskom kriznom trenutku moramo vec danas poceti razmisljati i o sutrasnjici, i 3000 danu iako nam drustveno-ekonomske okolnosti nisu naklonjene, stvarati viziju sutrasnjeg sveta u kome ce civilizacija biti zasnovana na mikro-elektronici, artificijelnoj intelegenciji, robotici, informatici, vestackom oplodavanju, manipulaciji genima. Radi svega toga Srpska akademija nauka i umetnosti predlaze da se odmah i bez ikakvih dogmatskih ideoloskih opterecenja i "samoupravne" inercije pride studioznoj i temeljitoj reorganizaciji drustvene, institucionalne osnove nase nauke u pravcu modernizacije i efikasnosti, sa vecim materijalnim ulaganjima, vecom brigom za naucni podmladak, sa sirim slobodama i samostalnoscu stvaralackih licnosti u kreiranju naucnih i istrazivackih programa. Jednom recju, potrebno je sto pre i sa celoklupnim naucnim potencijalom ukljuciti se u savremene tokove svetske nauke.

Njegovi koreni su u ideologiji pre rata. U tu je politiku ugraden revansizam prema srpskom narodu ka "ugnjetackoj" naciji koji je imao dalekosezne posledice na medunacionalne odnose, drustveno uredenje, privredni sistem, sudbinu moralnih i kulturnih vrednosti posle drugog svetskog rata. Srpskom narodu je nametnuto osecanje istorijske krivice, a jedino on nije resio nacionalno pitanje, niti je dobio drzavu kao ostale nacije. Zbog toga je kao prvo i osnovno potrebno da se skine hipoteka istorijske krivice sa srpskog naroda, da se zvanicno opovrgne tvrdnja da je on imao ekonomski privilegovan polozaj izmedu dva rata, da se ne porice njegova oslobodilacka istorija i doprinos u stvaranju Jugoslavije.

Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, neovisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo. Sticanje ravnopravnosti i samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji istorijski smisao. Za manje od pedeset godina, u dvema uzastopnim generacijama, dva puta izlozen fizickom unistenju, prinudnoj asimilaciji, pokrstavanju, kulturnom genocidu, ideoloskoj indoktrinaciji, obezvredivanju i odricanju od sopstvene tradicije pod nametnutim kompleksom krivice, intelektualno i politicki razoruzavan, srpski narod je bio izlozen preteskim iskusenjima da to ne bi ostavilo tragove u duhovnom stanju koje se na kraju ovog stoljeca velikih tehnoloskih uzleta ljudskog uma ne bi smelo zanemariti. Ukoliko racuna sa svojom buducnoscu u porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta srpski narod mora dobiti mogucnost da ponovo nade sebe i postane istorijski subjekt, da iznova stekne svest o svom istorijskom i duhovnom bicu, da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da dode do savremenog drustvenog i nacionalnog programa kojim ce se nadahnjivati sadasnje i buduce generacije.

Postojece depresivno stanje srpskog naroda, sa sve zescim ispoljavanjima sovinizma i srbofobije u nekim sredinama, pogoduje ozivljavanju i sve drasticnijem ispoljavanju nacionalne osetljivosti srpskog naroda i reagovanjima koja mogu biti zapaljiva, pa i opasna. Duznost nam je da nijednog trenutka i ni u jednom slucaju ne previdimo i ne potcenimo te opasnosti. Ali pri tome se, u principijelnoj borbi protiv srpskog nacionalizma, ne moze prihvatiti vladajuca ideoloska i politicka simetrija u istorijskim krivicama. Odbacivanje te simetrije kobne po duh i moral, sa ovestalim nepravdama i neistinama, uslov je za mobilnost i delotvornost demokratske, jugoslovenske, humanisticke svesti u savremenoj srpskoj kulturi.

Sto gradani i radnicka klasa nisu u skupstini zastupljeni u odgovarajucim vecima ne moze se pripisati samo favorizovanju nacionalnog, vec i teznji da se Srbija dovede u neravnopravan polozaj i na taj nacin oslabi njen politicki uticaj. No najvecu nevolju cini to sto srpski narod nema drzavu kao sto je imaju svi ostali narodi. Istina, u prvom clanu Ustav SR Srbije sadrzi odredbu da je Srbija drzava, ali se neizbezno postavlja pitanje kakva je to drzava koja se proglasava nenadleznom na sopstvenoj teritoriji i koja nema na raspolaganju sredstva da zavede red na jednom delu svog podrucja, da obezbedi licnu i imovinsku sigurnost svojih gradana, da stane na put genocidu na Kosovu i zaustavi preseljenje Srba sa vekovnih ognjista. Takav polozaj pokazuje politicku diskriminaciju prema Srbiji, pogotovo ako se ima u vidu da joj je ustav SFRJ nametnuo unutrasnju federalizaciju kao trajan izvor konflikata izmedu Uze Srbije i pokrajina. Agresivni albanski nacionalizam na Kosovu ne moze se suzbiti ako Srbija ne prestane biti jedina republika cije unutrasnje odnose ureduju drugi.

Ustavom erep formalno utvrdena ravnopravnost svih republika u stvarnosti je obezvredena nametanjem Republici Srbiji da se odrekne dela svojih prava i ovlastenja u korist autonomnih pokrajina, ciji je status u najvecoj meri regulisan ustavom federacije. Srbija mora otvoreno reci da joj je to uredenjem nametnuto. To se narocito odnosi na polozaj pokrajina, realno promovisanih u republike koje se osjecaju neuporedivo vise kao konstitutivni elemenat federacije nego kao deo Republike Srbije. Pored toga sto nije vodio racuna o drzavi srpskog naroda,pravilnik erep je stvarao i nesavladive teskoce njenom konstituisanju. Radi zadovoljenja legitimnih interesa Srbije, neizbezno se namece revizija tog ustava. Autonomne pokrajine bi morale postati pravi sastavni delovi Republike Srbije, tako sto bi im se dao onaj stepen autonomije koji ne narusava integritet Republike i obezbeduje ostvarivanje opstih interesa sire zajednice.

Nereseno pitanje drzavnosti Srbije nije jedini nedostatak koji bi trebalo otkloniti ustavnim promenama. Drzavnost je postala veoma labava drzavna zajednica u kojoj se razmislja i o drugim alternativama, a ne samo jugoslovenskoj, kao sto pokazuju skorasnje izjave slovenackih javnih poslanika i raniji stavovi makedonskih politicara. Ovakva razmisljanja i temeljno izvrsena dezintegracija navode na pomisao da erepu preti opasnost od daljeg rastocavanja.

Srpski narod ne moze spokojno ocekivati buducnost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti mogucnost svim nacijama u eRepubliku da se izjasne o svojim teznjama i namerama. Srbija bi se u tom slucaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes. Takav razgovor i dogovor morao bi prethoditi preispitivanju Ustava. Naravno, pri tome Srbija ne bi smela zauzeti pasivan stav, iscekujuci samo sta ce drugi reci, kao sto je to do sada mnogo puta cinila.

Zalazuci se za demokratska opredelenja, Srbija mora racunati i sa time da to ne zavisi samo od nje, da ostali mogu imati i neke druge alternative. Zbog toga se pred nju postavlja zadatak da jasno sagleda svoje ekonomske i nacionalne interese da ne bi bila iznenadena dogadajima. Insistiranjem na federativnom uredenju, Srbija bi doprinela ne samo ravnopravnosti svih naroda u eRepubliku, vec i resavanju politicke i ekonomske krize.

Ravnopravan polozaj za koji se Srbija mora zalagati podrazumeva i inicijativu u resavanju kljucnih politickih i ekonomskih pitanja u meri koliko takva inicijativa pripada i drugima. Cetiri godine pasivnog polozaja Srbije pokazale su se losim i za citavu eRepubliku, koja se lisila ideja i kritike jedne sredine sa duzom drzavnickom tradicijom, izostrenim osecanjem za nacionalnu nezavisnost i bogatim iskustvom u borbi sa domacim uzurpatorima politickih sloboda. Bez ravnopravnog ucesca srpskog naroda u citavom procesu donosenja i realizacije svih vitalnih odluka Jugoslavija ne moze biti snazna; i sam njen opstanak kao demokratske i socijalisticke zajednice dosao bi u pitanje.

Jedna razvojna epoha erepublik zajednice i eSrbije ocigledno se okoncava sa istorijski istrosenom ideologijom, opstom stagnacijom i sve izrazenijim regresijama u ekonomskoj, politickoj, moralnoj i kulturno-civilizacijskoj sferi. Takvo stanje imperativno nalaze korenite, duboko promisljene, naucno zasnovane i odlucno sprovodene reforme celokupne drzavne strukture i drustvene organizacije jugoslovenske zajednice naroda, a u sferi demokratskog socijalizma i brzeg i plodotvornijeg ukljucenja u savremenu civilizaciju. Drustvene reforme treba da u najvisoj meri aktiviraju i ljudske snage citave zemlje kako bismo postali produktivno, prosveceno i demokratsko drustvo sposobno da zivi od svog rada i stvaranja, mocno da daje svoj doprinos erepublik zajednici.

Prvi uslov naseg preobrazaja i preporoda je demokratska mobilizacija celokupnih umnih i moralnih snaga naroda, ali ne samo za izvrsavanje donesenih odluka politickih foruma, nego i za stvaranje programa i projektovanje buducnosti na demokratski nacin, cime bi se prvi put u novojoj istoriji na opstedrustvenom zadatku stvarno sjedinjavali znanje i iskustvo, savest i hrabrost, masta i odgovornost na osnovama dugorocnog programa.

AKCIONI POKRET i ovom prilikom izrazava svoju spremnost da se svesrdno i celokupnim svojim snagama zalozi na ovim sudbonosnim zadacima i istorijskim nalazima nase generacije.


A ja sada odoh...

Ideologiju imate, a od sada ćete morati sami jer to tako mora. Poraslo dete, osamostalilo se...



Pomagaću vam kao i drugim građanima eSrbije, ali ne očekujte da donosim odluke, već mogu samo da vas savetujem kao i sve ostale.

Ovo je ujedno i kraj moje stranačke karijere u eRepublici, poraslo dete, osamostalilo se i dalje mora samo. Srecno :D


IGRAJ IGRU- NE DOZVOLI DA ONA IGA TEBE!


 

Comments

Milos 1389
Milos 1389 Day 1,886, 10:48

Prvi! o/

Gambino_SSSS
Gambino_SSSS Day 1,886, 10:51

Srce sad nam najviše trebaš, nemoj da odeš. Vratimo osmeh

Utopija
Utopija Day 1,886, 10:53

Tu sam ja u vašim mislima i srcima! xDDD

Milos 1389
Milos 1389 Day 1,886, 11:02

Tako je Gambino!Idemo peticiju za vracanje Utopije,za vracanje osmeha!

Gambino_SSSS
Gambino_SSSS Day 1,886, 12:38

Vrati nam se Utopija, preti nam LOŠ

Utopija
Utopija Day 1,886, 12:40

Ne deco moja, ideologiju imate eto! Poraslo dete,eto haha

Marcus Nerva Traianus
Marcus Nerva Traianus Day 1,886, 13:17

ovo ima vise texta nego neke moje skripte za ispit

Utopija
Utopija Day 1,886, 13:25

Brate mora da si neki megatrend upiso :xPPP

AndrijaSrbija
AndrijaSrbija Day 1,886, 13:58

Ko procita ceo tekst treba ga nagraditi kojim tenkicem : D

SashaL
SashaL Day 1,886, 14:28

Ovo je memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. godine, samo su delovi izmenjeni i prilagodjeni eRepu.

http://skr.rs/memorandum_SANU

igajunior
igajunior Day 1,886, 14:30

SashaL objasnio.

United States Of Serbia
United States Of Serbia Day 1,886, 14:31

Vidi stvarno Memorandum SANU xDDDDDDD

http://skr.rs/memorandum_SANU

Drale.NS
Drale.NS Day 1,886, 14:56

lud si ako ce mislis da citam ovo xD

Meduric Memphisss
Meduric Memphisss Day 1,886, 15:12

Utopija napisao roman.... Pokušaću da pročitam. : P

elminjo
elminjo Day 1,886, 15:39

Ctrl + C

Ctrl + V

o/

Alex.L
Alex.L Day 1,886, 16:13

Hahaha, ladno kopirao i ovaj članak : D
Onaj kopirani od juče je brže bolje obrisao, ovaj još uvek stoji. Verovatno se nije logovao još uvek

Drajver se vraca
Drajver se vraca Day 1,886, 16:43

Ovo je memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. godine, samo su delovi izmenjeni i prilagodjeni eRepu.

http://skr.rs/memorandum_SANU

djole1122
djole1122 Day 1,886, 17:22

:o koliko puno ovde slova ima :o

SvakoDobro
SvakoDobro Day 1,886, 21:11

nisam se smirio dok sve nisam procitao.
sad nemam vise energije za zdravorazumski komentar.
definicije su tu.
objasnjenja za mnoge stvari.
znaci, ko hoce, moze da digne nivo svesti o problemu
i da u skladu sa tim dela.

Remove kebab
Remove kebab Day 1,887, 02:06

UTOPIJICE HOCU MOJ DEO NEĆEŠ ME PREVARITI

Sever Vetrovnik
Sever Vetrovnik Day 1,887, 02:38

Добар чланак.

deki91
deki91 Day 1,887, 02:43

procit'o sve \o/

Nick Slaughter
Nick Slaughter Day 1,887, 03:02

ArchAngels \o/

Strahinjic Banovan
Strahinjic Banovan Day 1,887, 03:37

Не само да ћу да се испишким по теби, него ћу да одрадим и велику нужду! Притерало ме после овог текста...

Gloshky junior
Gloshky junior Day 1,887, 07:19

Ti nisi cist !Ko bre ovo da cita ? Mnogo je kume :)

Tex_Willer
Tex_Willer Day 1,887, 10:00

tl;dr

New-and-Now
New-and-Now Day 1,887, 13:56

Апел да Нови Сад добије свој орг!

http://www.erepublik.com/en/article/-1-2197172/1/20

Gani 80
Gani 80 Day 1,887, 14:10

koliko samo clanaka od vas,ne znam ko ce ovo sve da vam cita....

jos koliko para bacate na Voters Club !

Aca Djekic
Aca Djekic Day 1,888, 06:09

E Utopija brate da nisam znao da je ovo memorandum SANU, predlozio bih te za nobelovu nagradu za knjizevnost i diplomatiju.

 
Post your comment

What is this?

You are reading an article written by a citizen of eRepublik, an immersive multiplayer strategy game based on real life countries. Create your own character and help your country achieve its glory while establishing yourself as a war hero, renowned publisher or finance guru.