Koliko biste toga rizikovali zarad osvajanja turskog rudnika?

Day 2,455, 07:36 • Published in Serbia Serbia • by The Carpathlen

Imam jedno pitanje za sve komandante jedinica, a i obične vojnike koje me muči još od druge polovine Vladislavovog mandata. Recimo da je državna politika malo drugačija nego što je danas (da čuvamo resurse i ne budemo prvi od jačih država koji će da pokrenu napad na nekoga) i da hipotetički za dan-dva bude pokrenut vazdušni udar na turski rudnik, moje pitanje glasi:

Da li biste pristali da pucate jako (busteri, čokoladice, bombe, možda i jedan zajednički čet kanal sa koga bismo svi pucali) bez refunda i combat order-a, ali u zamenu za to da vaša jedinica dobije procenat iskopanog golda u skladu sa štetom koju je načinila u AS bici (po divizijama)?

(mislim na to da država SAV zarađen gold od rudnika podeli proporcionalno jedinicama bez obzira da li su na refundu ili ne, ništa da ne zadrži za sebe, a o kojoj sumi se radi vidi u pretposlednjem pasusu)

Nekako ne mogu da se otmem utisku da bismo mi tako složni bili u stanju da slomimo turski CO uz naravno pomoć savezničkih jedinica (može i bez Argentine koja ne udara protiv Turaka). Ovim samo želim da proverim koliko duboko se u naše društvo uvukao strah od neuspeha - za političare to znam jer ko prvi pogubi resurse, izgubiće i izbore najverovatnije, ali želim da vidim da li se to odnosi i na obične građane. Da li bi svaki vojnik/civil eSrbije bio spreman na rizik da možda potroši ceo štek čokoladica a Srbija izgubi tu airstrike bitku i njegova jedinica ostane praznih šaka ili ne? U slučaju poraza, jedino što bismo dobili su True patriot medalje zarađene tog dana u borbama za Srbiju. Naravno, bitka bi bez obzira da li pobedimo il ne bila epic i dobra zabava sigurno ne bi izostala, a u slučaju pobede ni velike pare ne bi izostale (što za pojedince što za jedinice) plus bismo jako oslabili već dosta bogate Turke.

Mi u poslednje vreme imamo začarani krug pojedinac-država-savez gde skoro svaki pojedinac kuka na državu kada nikoga ne napadamo ili kada napadnemo pa počnemo da gubimo bitke jer nema CO. Država tj. političari znaju da nemaju dovoljno para za CO da plate svu potencijalnu štetu koju bi napravili naši igrači i saveznici u epskim bitkama i onda se žale na savez kako nam saveznici ne pomažu. Saveznici uvidevši da mi ne pucamo dovoljno jako, da nismo organizovani tj. da savez nema pravog vođu (Srbija bi ako ni po čemu drugom a ono po šteti morala da bude vođa u savezu) ne žele da rizikuju svoju egzistenciju zarad nas. Ono što mi treba da pokažemo saveznicima je da kada hoćemo, možemo da slomimo bilo koga ma koliki CO taj stavio protiv nas. Ja verujem da bi se i saveznici tada malo više oslobodili i prestali da samo sede na bonusima ko kokoške na jajima plašeći se i svoje senke a kamoli jakih susednih država protivničkog saveza.

Sećate li se V1 i bitki za Liaoning kada nas je bilo preko 700 na čet kanalu za udar i svi smo pucali kao jedan i kada nas je u jednom momentu ako se ne varam bilo skoro 2000 online u isto vreme? Znam da je ova verzija eRepa daleko od onoga što smo tad imali, ali veliki broj ljudi koji su tad igrali igra i danas pa opet ne možemo da se organizujemo iako se manje-više poznajemo međusobno. Mislim da smo se (bar što se tiče same igre) previše udaljili jedni od drugih. Svako ima neki svoj lični cilj bilo da je to čuvanje resursa za neke značajne događaje kao što su rođendani jedinica, bilo da je u pitanju prosto čuvanje čokoladica za misije i BH medalje u nebitnim bitkama gde je zid preko 70%. Sve je to lepo i ok, ali gde se tu izgubio kolektivni cilj ? Gde je želja da se opet okupi gomila nas na kanalu u još jednoj epskoj bici (posle onih za Liaoning, Rhone Alps i Heilongjiang) i da pržeći štekove pokažemo da smo i dalje ubedljivo najjača država u ovom malom eSvetu ? U bitkama za Liaoning smo udarali kamikaze, do poslednjeg golda, do poslednjeg health-a. To je uvek značilo propast za srpsku ekonomiju u naredna 2-3 dana dok nam se svima zdravlje ne normalizuje i produktivnost poveća (tada je produktivnost radnika zavisila od toga sa koliko zdravlja on radi u firmi a zdravlje se nije lako obnavljalo hranom kao što je to slučaj u ovoj verziji erepublika), ali niko nije mario ni za to ni za otkaz u firmi – samo smo želeli da pobedimo moćnog protivnika tog dana kad nas je napao.

E sad, zašto sam ja baš toliko zapeo za turski rudnik kao strateški cilj broj jedan za našu državu (a to bi bio cilj broj jedan i celom savezu kada bi on normalno funkcionisao i znao šta želi)? Koliko bismo para zaradili? Ko je pratio dešavanja u eRepubliku u prethodnih mesec dana, zna da su se na prethodnom turniru top 10 država dodeljivala 3 rudnika. Prvo mesto je zauzela Turska i dobila rudnik od 150.000 zlatnika, drugo mesto Rumunija čiji rudnik je bio ,,težak’’ 75.000 zlatnika i treće mesto Srbija sa najmanjim rudnikom od 50.000 zlatnika. Mi smo svoj rudnik na kratko izgubili od Hrvata a posle ga povratili i potrošili do kraja, dok su Rumuni svoj trajno izgubili od Poljaka koji nisu časili časa i odmah su napali Rumuniju čim su videli rezultate turnira: http://www.erepublik.com/en/main/law/Poland/146007. U bici koja je bila neizvesna samo tokom prve dve runde, Poljaci su pregazili Rumune i u narednih dvadesetak dana su kopali zlato iz njihovog rudnika. U ovom članku vidimo rezultat njihovog ,,iskopavanja’’. Od oko 67.000 zlatnika koliko je preostalo u rudniku kada su ga Poljaci zauzeli, 5000 je otišlo državi, a 62.000 igračima sa poljskim državljanstvom. Jedini preostali rudnik je onaj turski koji je trenutno na 60% što u prevodu znači da ima oko 90.000 zlatnika. Ako je Poljska zaradila 5000 zlatnika od rumunskog rudnika, znači da će Turska zaraditi još oko 6700 od svog ili prevedeno u valutu po kursu 1 gold = 195 cc to je malo više od 1.3 miliona valute. A to je samo ono što ode na country accounts, još 83.300 zlatnika (ili preko 16 miliona valute) otići će turskim igračima. A umesto Turcima, sve to bi moglo da ode nama, zar ne?

Voleo bih da čujem mišljenje ostalih igrača na ovu temu, ali ne u fazonu ,,pobedili bismo/ne bismo pobedili zbog toga i toga'' nego da pođete od sebe i kažete da li biste učinili sve što je u vašoj moći da pobedimo u slučaju našeg napada. Ne mislim da rušite firme ili kupujete gold da biste tenkovali (ako to inače ne činite) nego prosto da li je ovo dovoljno vredan cilj da vi potrošite različito oružje koje imate u skladištu (od čokoladica i bustera pa do bombi i raketa)? Želim da znam na čemu smo i da li su političari u pravu kada kažu da je ovakva jedna akcija u ovom trenutku prevelik zalogaj za nas (osim ako još neko od saveznika direktno ne napadne Tursku što se neće desiti), a takva uverenja sam dobio i od prethodne i od sadašnje vlade. Ako se pokaže da jesu u pravu, onda ništa, nastavljamo da životarimo kao i do sad a ja više neću nikoga zamarati ovom temom. Ako nisu u pravu, mi onda imamo ozbiljan problem nedostatka komunikacije između države i njenih građana koji treba u najkraćem mogućem roku rešiti.

Za tl;dr igrače: Da li biste bez razmišljanja šta će biti sutra dali sve od sebe (čokoladice, bombe itd.) kada bismo sada napali turski rudnik?