Kepča, ili: Kako sam banovao sam sebe

Day 2,458, 09:36 • Published in Serbia Serbia • by Kapetan Uks
"Jedna od najglupljih stvari koje ljudi rade u životu je preozbiljno shvatanje samog sebe"
(nepoznati autor, III milenijum n.e.)

Sedeći u omalenoj sobi koja ima prozor metar-sa-metar, približavam se kraju pakle cigareta. Zavaljen sam, daleko od toga da je neudobno, a ipak me nešto žulja; to je onaj osećaj u stomaku, malo u nogama, malo bogme i u dupetu, koji te izveštava da nešto nije na svom mestu. Pametan sistem. Da je čovek toliko pametan, gde bi mu kraj bio?

Svakodanevno ispunjavam svom telu osnovne želje: budim ga, razmrdavam, malo ga treniram; hranim ga i pojim, odmaram ga, ponekad ga pustim i da se igra.*
Savesno se trudim da svakom delu zadam bar neki zadatak u toku dana da se ne bi osećao zapušteno, tužno, beskorisno. I ono to zna da ceni: rado odgovori na bilo koju komandu, nije lijeno, postalo je dovoljno snažno i gipko da može da izvrši najkrupnije, pa čak i najsitnije radnje. Ne muči me, ne jada mi se, ne smeta mi napadima, upalama, uklještenjima, ušinućima... Telo je zdravo, pokretno i poslušno.

*rekoh: "telo", ne: "penis", perverznjaci!

Doduše, jeste, neki put ga testiram, naročito unutrašnje organe. Želudac je tako često na probi - ne dam mu čvrste hrane pa ga zalijem kafom i nikotinom, teram ga na aktivan rad jednom do dvaput dnevno, i to sa neprihvatljivo malim količinama materije, ponekad mu saspem litre alkoholnih pića i po prirodi stvari očekujem da se lako snađe, da ispuni dužnosti bez pogovora.
On to zaista i radi, snađe se. Međutim, daleko od toga da ovakve torture prihvata bez protesta; uveče, kad najmanje očekujem, ume tako da mi šikne kiselinu u grlo, ume da počne da se rita, čak - retko - i da zaboli. Jednom prilikom, mada je to bilo pre dosta godina, rešio je da u sred autobusa izbaci neku gomilu vodurine. Ljudi su me gledali kao da sam narkoman, ali šta da im objašnjavam, imaju i oni jednog takvog, znaju valjda kakva mu je narav...
Za dobru prijateljicu želuca, gđicu jetru, imam samo najlepše reči. Ta devojka kroz kakve je gluposti prošla bez da zamucne, svaka joj čast! I uostalom, da ne bude zabune, oboma sam im (a i svim ostalim saborcima) beskrajno zahvalan! Retki su primerci koji daju manje od 100% u svom radu (da, da, pluća, u vas gledam!)

Eto, možda je nepotrebno i reći, tako živimo zajedno moje telo i ja. Dugo se znamo, naviknuti smo dovoljno jedno na drugo, prošli smo kroz najnebuloznije situacije i promene i sada smo na relativno poznatom terenu... Da smo sami sa sobom nas dvoje, život bi bio skoro savršen! Ali ne!

Najčudnija delatnost koja spada u odgovornosti mog tela je, zapravo, nešto što po pravdi ne bi trebalo ni da ga se tiče: ono mora, mučeno, da čuva negde u sebi moj duh i (da stvar bude još gora) moj um! E, ta dvojica! Svaki je na svoju stranu, ne možeš ga ni za glavu ni za rep, ali ne propuštaju ni priliku ni nepriliku!

Sa umom još i nekako, taj je bar lokalizovan u glavi, obavlja svoje račune koliko može, počesto i na svoju ruku, da ne kažem: automatski. Kad počne da pravi sranja, opomeneš ga i on se sam ispravi - opet, koliko može. On telu ne pravi bog-zna-kakve probleme; ne dobija sulude ideje (kažu mi da možda čak i previše igra na sigurno!), hoće da tera šegu ali ima bar osnovnog obzira o telu i stvarnom svetu u kome se ono kreće, zna da zaključi šta valja a šta ne pa se čak lepo snađe i u nepoznatim situacijama.
To je sa pozitivne strane, ali sa negativne... Iskreno da kažem, radi se o jednom nepopravljivom ludaku! Taj je u stanju da satima obrće podatke o nerealnim stvarima, da luta potpuno izmišljenim prostranstvima pa onda bude nedostupan čak i za hitne pozive! On je oličenje onih starih dobrih izreka: "glava u oblacima", "grlom u jagode", "pijan po plotu" itd. itd. Nekad mislim da se u stvari samo pravi dobar jer zavisi od tela. Ono ako mu ukine kiseonik ili dovoljnu količinu odmora, da vidiš kako će početi da trokira, posrće, da se sapliće o sinestezijske utiske... Tako da, um ako je i dobar, on je takav iz straha prema telu. Ali ja o tome mnogo ne brijem - šta god da ga drži na uzici, samo nek' potraje!

Pomenuh ranije i duh - evo čačka me negde iz pozadine da pričam o njemu. Kaže... u stvari, neću da prepričavam, evo vam ceo razgovor:

Duh: Dokle ćeš pričati o ovo dvoje, pobogu?!
Uks: A ti li si... Šta ti opet smeta?
Duh: Već smo razgovarali o tome. Šta se ikoga, a tebe ponajviše, tiče šta radi telo, šta radi um, kad se propušta suština stvari?!
Uks: Jesmo, razgovarali smo. Pa, mislio sam da ti je postalo jasno to o čemu je bilo reči. Znaš ono, zajednica, ne-mož'-jedno-bez-drugog-bez-trećeg i tako dalje?
Duh: Pfljah! Nije moje da pamtim gluposti! Vidim samo da si se koncentrisao na izvođače radova... Niđe veze! Oni su k'o vezane vreće bez mene, ali zato JA...
Uks: Znam, stara priča: ti si samosvojan, jedinstven, parče višeg reda svesti! E pa da ti kažem nešto: JESI KUR...
Duh: OPAAA! Pazi jezik dečko, da ti ga ne bih usahao! Pričaš li sa mnom, pričaš i sa Bogom! Nisam ja isto što i vašljivi Ego pa da misliš da možeš da me jašeš kako ti se prohte!!!
Uks: Ti si kao Bog, ali jedino sam sa sobom! Dok si u meni, ima da poštuješ pravila - nema čak ni onog "Ako ti se ne sviđa...", ne pita te niko dal' ti se sviđa!!!
Duh: E pa dobro...



Počelo je, naravno, sa telom - ono je toliko istančanije od uma, tako fino naštelovano da postoji, suštinski tako usmereno na pokrete duha, da se na ma i najmanji njegov mig odmah upire da prevede ono što duh želi i da mi to stavi do znanja.

Telo je bilo manično, u agoniji.

Naježilo se, treperilo;
Počelo je da se znoji nekontrolisano;
Želudac je hteo da povraća, srce je ponovo krenulo bezglavo da juri, pumpajući krvne sudove dok koža ne zasvrbi;
Usta su bila suva, oči su bolele, mišići očajavali...

Javio se užurbano i um:
Tvom telu je loše! Našem telu je loše!!! Da bih ti bolje objasnio šta se dešava, stvoriću ti izmaglicu u glavi, kroz koju možeš videti sve bitne trenutke...

Ha!, eno ga onaj momenat kad si se prvi put zaljubio u ženske noge! Daaaj, znaš o čemu pričam - ona divna plesačica iz "Riverdance" trupe, kao neka fantastična srna je bila, zar ne? Ja odlično pamtim, sećam se da si kombinaciju teget osvetljenja, mistične muzike i njenih pokreta znao da osetiš kao neki poseban miris. Prelep je bio, taj miris...

Da, pre-lep! Znaš na šta mislim? Tad sam te prvi put vodio na ona mesta - ona naša mesta, sa plavozelenim dubokim rekama koje probijaju nestvarne doline, trave guste kao najbogatiji tepih. Pa planine! Evo ti planine, najluđe koje si ikad video! O nebu iznad svega toga ne moram ni da ti pričam, taj utisak nikad ne bledi...
Sećam se i onih koji nastanjuju tu zemlju - voleo bi da ih sretneš, ne? Čak i one bez lika, koji su sličniji vetru nego nekakvoj misli? Može! Imam!

Ali stani! Od čega smo počeli? A, daaa...
NAŠEM TELU JE LOŠE!!! Znamo obojica ko ovo radi, daj, spreči ga - urazumi ga! BRT, NENAPUŠTAJ!!!

...
...
...

Kad sam se prizvao, naravno, bio sam na podu - u tom trenutku, vrlo neurednom podu, moram priznati. Videvši da sam potpuno svestan, duh mi je samo namignuo.
Duh: Ej, sisice, šta bi? Ovo što si osetio, to sam ja samo štucnuo, malkice. To ti je kao ono... Joj, kako se zvaše...
Um: Kao "bockanje" na Fezbuku.
Duh: E hvala, štreberčino!
Um: Rekao sam mu 594 puta da me ne zove tako...
Uks: Šta ćeš mu, pusti ga. Vidiš da je bolid, siledžija...
Duh: Nisam ja kriv što telo svaku moju emociju mora da proprati ispuštanjem onih debilnih hemikalija, to vi raspravite među sobom. A da, bolid ti tata!
Uks: OK, ako tebi nije jasno, meni sasvim jeste! Moramo bar da se potrudimo da zajedno radimo. Uostalom, da ti nije ovo dvoje, ne znam o čemu bi mogao da imaš emocije?! Ka čemu bi išao da ti telesna čula ne daju smernice i da ti um ne daje onako savršen prostor za igru?!
Duh: Ne brini se ti, brale, gde bih i šta bih ja, nego...
Um: Ej momci! Provalite ovo!!!
Uks/Duh Šta je bilo?!
Um: Ovaj bolid nas pita dal' smo robot jebote!!!

Opšte izginuće od smeja.

A to je samo jedan sitan deo jednog sitnog dana...


Možda se pitate, ako su lica u ovoj drami Telo, Um, Duh i Uks, šta je to taj Uks?!
Kako bre šta?
Pa to sam vam ja! Onaj što se nalazi na tromeđi ovo troje, tako isprepletan njima da ne zna ni sam da kaže da li je on ta tromeđa, ili je nešto sasvim četvrto...
To sam vam ja. A to ste i vi, za ekranom računara ili telefona, u razgovoru sa elektronskim mega-umom koji je pa nešto peto.

Bilo kako bilo, svako me je vodio na svoju stranu, i svaki put je bilo čudnije od prošlog, dok se jednog dana nisam sabrao (istina, ne na duže staze) i rekao im:

DOBRO JE DECO, VRATIO SAM SE!

I tako zavlada neko primirje, uvek krhko kao palestinsko... Duh trenutno tesno sarađuje sa umom, mada sa telom još ume ponekad da bude na krv i nož. Eno, opet su krenuli u onu dolinu - znate, onu gde zlatni sat traje zauvek i gde sve miriše na leto i "Riverdance"... Jbg, moram sa njima. Ako ih ostavim same, poubijaće se, čak i tamo!

Ljubi vas, platonski a bogami i frojdovski,
Q