Jedan za devojčice

Day 2,513, 06:56 • Published in Serbia Serbia • by Kapetan Uks

Sretao sam te po gradu i pamtio tvoj sjajni smisao za humor. Sretao sam te u svim godišnjim dobima, ali te nekako uvek pamtim tamo oko kraja proleća-početka jeseni, znaš onda kad još uvek možeš da se ogreješ na sunčanoj strani ulice, a već počinje da struji onaj blagi vetar koji nosi samo po dva-tri lista ulicom, polagano, glatko i vrlo romantično... Znam da sam te viđao i u onim sumornim danima kad je Beograd - ako je to moguće - više siv nego inače, kad smo se šetali dok nas je neki mnogo jači vetar šibao u lice; dešavalo mi se tad da zamislim kako ti hladan vazduh probija odeću i obujmljuje se oko tvog struka, bokova i grudi, klizi ti niz (ili uz) rukave i nogavice; onda sam ujedno zamišljao i kako ti se koža ježi i zateže, bradavice postaju čvrste.
Ali ne pamtim te u tim danima. Hladni dani su nekako vreme za telo, znaš da tako mislim. Možda je paradoksalno, ali zima mi je uvek bila mnogo senzualnija od leta - leto je vreme za dušu, mozak se rastopi na neumoljivoj vrućini i svaki dim cigarete ispunjava te nekim slatkim, tečnim osećajem. Tada se samo znojimo i razgovaramo, mada mi uvek razgovaramo, jednako kada smo goli kao i kad smo obučeni. Ali leti mogu da pričam sa tobom o onim stvarima o kojim ne govorim ni sam sa sobom.
Zato te i pamtim iz susreta za sezonu proleće-jesen. Sve ostalo su krajnosti, ovo je doba kada smo nekako na sredini, ujednačeni kao let lišća koje blagi vetar gura po trotoaru. Tu je i naša saosećajnost, i tuga i sreća i nasilje. Jer, nasilje je negde u srži života, jel' da? Taj život nas tako i pozdravlja - prva stvar koju ćemo osetiti pri rođenju je, kažu, najjači bol koji se ikad može iskusiti. Prvi udisaj. U natalnom periodu, u materici, pluća nisu u upotrebi i slepljena su. Kada se dete rodi ona se naglo (i nasilno) razlepe sa tim prvim udisajem. Tada dete zaplače - ako ne zaplače, znači da ne diše. Tako počinje naše življenje, sa bolom i nasiljem...

Daleko od toga da ti ove detalje pišem na mestu gde ih nećeš pročitati zato što ne mogu lično da ti ih kažem. Daleko od toga. Pišem ih ovde jer - ipak - negde moram. Ti to sve već znaš, ali ovde mogu biti siguran da me niko neće prepoznati, da ću moći da kažem bar najmanji deo nekih "naših" stvari a da me ne prokuže, da ne kažu: "A ti si taj!". Ovo je, na kraju krajeva, samo igra...

Ljubi te sakriven ali prepoznat,
Q