Ispovest jednog narkomana

Day 1,363, 13:09 • Published in Montenegro Poland • by Zelenas
Odjednom sam osetio veliku potrebu da malo detaljnije pojasnim situaciju u kojoj sam se našao i osećanja koja su poput vodoskoka navirala u meni prethodnih dana.

Evo o čemu se zapravo radi. Pre nešto više od dva meseca sam napustio vojnu jedinicu Krangove iz ličnih razloga (ne bih sada o tome) i prestao da posećujem sve čet kanale vezane za eRepublik, sa objašnjenjem da mi je dosadila igra. U tom trenutku sam bio ubeđen da sam lagao, činilo mi se nemoguće da mi eRepublik ikada dosadi.

Međutim, posle nekoliko dana sam primetio da više ne uživam u igri kao ranije, da ne osećam nikakve emocije kada gledam šautove, čitam novine ili se borim. Više nije bilo onog žara u meni sa kojim bih se budio svako jutro, zbog koga bih se nekoliko puta spotakao o kablove u sobi dok u žurbi sedam za računar, ukucavam imejl i lozinku, i sa nestrpljenjem nervozno lupkam prstima o sto, čekajući da se učita početna stranica eRepublika. Umesto toga, probudio sam se osećajući neku čudnu prazninu u sebi, prazninu kojoj u tom trenutku nisam znao uzrok, ali sam ga uskoro otkrio. eRepublik mi je dosadio. Ova rečenica mi je dugo odzvanjala u glavi, poput šerpre koja pada na beton odskačući i praveći dobro poznati „cangr“ zvuk koji se nakon poslednjeg dodira šerpe i betona postepeno smanjuje i na kraju nestaje. Kao ovaj zvuk, i moja nezaintresovanost eRepublikom je nestala, doduše trebalo je mnogo vremena, preciznije nešto više od dva meseca.

Prazninu nisam osećao samo kao emociju, već se manifestovala i u danima koje sam provodio. Nisam znao kako da popunim vreme tokom dana, nisam znao šta da radim osim čitanja knjiga, konzumiranja dnevnih obroka, i kratkih formalnih razgovora sa komšijama koje bih sretao dok idem da kupim hleb. Svaki dan mi je bio prazan, a svaki posle njega još prazniji. Nekoliko puta bi praznina na kratko nestala, i tada bi me uhvatila želja da se ulogujem, ali svaki put kada bih pritisnuo to dugo voljeno, zlatno dugme, u narodu poznato pod nazivom „Sign in“, praznina bi se istog trenutka ponovo javila što bi rezultiralo pritiskanjem njegovog polubrata, malog, drugima jedva primetnog dugmeta u levom donjem uglu koje vodi van eRepublika i na kome isto tako malim slovima piše „Logout“. Kažem „drugima jedva primetnog“ jer sam u tim trenucima samo njega video. Kao da je cela stranica zatamnjena, a ono svetluca bleštavim sjajem, mameći me da ga pritisnem i zaboravim na eRepublik. Naravno da sam, kao i svaki igrač, prošao kroz mnoštvo sličnih perioda, samo što nijedan do sada nije bio ovako intenzivan, dugačak, i pre svega težak.

Na neko vreme sam se smirio, stigao je mesec jul, vreme da odem na odmor u Crnu Goru, u moju voljenu Pivu. Nakon mnogo dana provedenih u sviranju Metalikinog „Nothing Else Matters“-a na gitari, bez interneta, kompjutera i televizora, počeo sam polako da ulazim u srž problema, i shvatio sam suštinu, alfu i omegu praznine koju sam osećao. Problem je bio čet, odnosno moje odsustvo sa istog. Shvatio sam da sama igra nije više ono što me vezuje za nju, već ljudi sa kojima je igram, uz koje sam dnevno provodio preko 12 sati dnevno, ljudi sa kojima sam postao blizak, sa kojima sam se međusobno pomagao, sa kojima sam svakodnevno zbijao šale, ljudi koji ovu igru čine onakvom kakva jeste.

Igra nije ista kada u njoj vidite da se desio neki događaj poput osvajanja teritorija ili predlaganja zakona ako nemate sa kim da ga prokomentarišete. Ova činjenica eRepubliku kao igri daje status remek dela, igri koja je vrlo jednostavna, a opet tako kompleksna, koja je uspela da bezuslovno veže za sebe čet koji je od nje fizički odvojen. Ovo govorim jer sam ubeđen da nisam jedini koji ovako razmišlja, koji se ovako oseća, i koji igru vidi na ovaj način. Koliko god se promena dogodilo u eRepubliku, on će uvek na neki način ostati isti, zbog četa i ljudi koji na njega dolaze.

Ako treba da izvlačim zaključak iz ovog dugačkog teksta, to bi onda bio ovaj zaključak: Da čet ne postoji, odavno bih prestao da igram eRepublik.

Kada malo bolje razmislim, da čet ne postoji, nikada ne bih ni počeo da ga igram. Eto koliko su čudni putevi eRepublika 😉

Sada kada sam se vratio sa sela i kada konačno imam normalan internet (što rezultira znatnim povećanjem moje aktivnosti na četu i povratkom u Krangove) želim samo još da vam kažem:

SVE VAS PUNO VOLIM I NEIZMERNO STE MI NEDOSTAJALI

Najiskrenije vaš,
Zelenaš

P.S. Izvinjavam se što je tekst dugačak, nepregledan i bez slika, pisao sam ga u jednom dahu i želeo sam što pre da ga objavim 🙂