Join the new world

Možeš bežati,trčati i juriti... bilo gde, ali jedno je sigurno, od sebe ne možeš pobeći, ni sakriti se. Shvatio sam, ali prekasno. Kao i uvek. Zadihan, umoran i prazan, predajem se. Izgubio sam, opet. I voleo bih da mogu sada da plačem, kao svaka kukavica i jadnik, da suzama sperem sav bol i očaj, voleo bih da mogu suzama da okupam ovo samosažaljenje, koje me kao i svaku budalu obuzelo, savladalo,uništilo... Tako bih voleo da mogu. Ali sam izgleda presušio. Nemam više suza. Ni za bol, ni za nju, ni za sebe. Isceđen sam, prazan presušio. A tako su mi sada potrebne. Hoću da vrištim jako. Da kroz vrisak izbacim ovo razočarenje, bes i užas. I grlo mi je suvo, steže me i guši. I nema, glasa. A hoću da razbijem bol kao staklo, dok on nije razbio mene.
A samo sam hteo da pronađem mir. Samo lepu i spokojnu tišinu. Samo sam hteo jedan maleni kutak za sebe. Samo sam hteo da pronađem sebe. Gde sam opet uprskao?
Mislio sam da postoje stvari koje su iznad nerazumevanja, svađa, uvreda... Nešto što je jače od starih glupih poraza i promašaja. Ne znam...možda ljubav,želja za nečim jačim, lepšim, vera da ćemo uspeti.
Sada gledam kako je prljaju, cepaju i gaze, sve te sitnice i koještarije. Gledam u šoku i užasu kako isplivaju stare greške, kako me šamaraju stari porazi, gaze me aveti prošlosti. Gledam i ne mogu da verujem. I ne želim da verujem. Cepaju se obećanja koja su mi davala nadu, volju i snagu. Sva ta sigurnost nestaje, osakaćena i obogaljena, klimavo se povlači i beži,a ja ne vidim način da je zadržim. I više ni sam ne znam da li želim da je zadržim.
Kao da su od stakla,porazbijala je sve moje nade,želje i snove. Jednom rečenicom. I svakom narednom. Sekla me njima,tim parčićima,rezala svaki deo mene. I više ne vidim napred. I više ne vidim ništa. Samo prazne poglede i lica onih koji će reći „znali smo...“ Da me dokrajče,zgaze i ubiju. I znali su.Svi su znali,sem mene. Čujem ih.
Nešto me teralo da se vratim nazad. Nemir u meni vukao me,gonio da se vratim,da je vidim. Da je vratim. Da operem sve slojeve grubosti,ružnih reči i nerazumevanja. I uspeo sam,mislio sam. Uspeli smo,verovao sam. I čujem te majko kako kažeš “Daj Bože...“,sa sumnjom toliko očiglednom,tako poražavajućom i uvredljivom. “Ne nadaj se previše.“Bespotreban savet,zaključio sam. Ah,kako me samo dobro znaš. Čim osetim krila ja se vinem u oblake. Koliko puta sam padao i slomljen,prao rane i nastavljao. I još koliko puta ću dok ne naučim da se ne nadam previše. Postoje rane koje nikad ne zacele. Ostave ti ružan ožiljak,da te uvek seti,da te podseti. Mene uvek prekasno. Nižem ožiljke,po nekoj glupoj,staroj navici. Za budalu ne postoji škola. Dozvolio sam da mi ona postane ožiljak koji nikada neće moći da izbledi. To mi je bila greška. Sada,kao sto jedna pesma kaze ''samo ostaje nada, da vrijeme sad liječi sve rane..''