Sign up

Sedeo sam sam, u ćošku, i ako je soba bila puna ljudi. Svi su ćaskali međusobom, manje ili više ozbiljno. Osećao sam se pomalo usamljeno i uplašeno. Nisam ni znao da će to biti trenutak koji će mi promeniti život zauvek.

Tad sam bio još uvek mlad. Može se reći da sam tek nešto malo pre toga izašao iz pelena. Ne znajući šta ću dalje sa svojim životom priključio sam se vojsci, birajući to u zadnjem trenutku umesto politike. Brzo su me primili, našli mi jedinicu, regrutnog oficira, dali su mi posao, naučili me kako da se borim. Čak sam do tada i učestvovao u par borbi sa svojim saborcima. Znao sam im imena, znao sam odakle su, kako provode neko svoje slobodno vreme. Znao sam svašta o njima. Ali nikog od njih nisam stvarno znao. I to je bio izvor moje usamljenosti. Niko od njih nije stvarno pričao samnom. Niko mi nije pružio ruku da se upoznamo. Sve se odvijalo striktno profesionalno. S druge strane ta striktna profesionalnost je u meni izazivala malu dozu straha. Bio sam mlad, bez nekog velikog znanja. Uz to bio sam i svež regrut. Bojao sam se da ne pogrešim nešto, da ne upropastim svoju priliku da uspem u životu. A bojao sam se da pitam za pomoć, misleći da ću tako izgledati slabo. Da sam samo znao koliko sam u tom trenutku grešio.

I tako sam se našao u toj velikoj sobi, zajedničkoj prostoriji svih vojnika. Oko mene je sve brujalo od ljudi, priče i zabave. A ja sam sam sedeo u ćošku, gledajući i slušajući kako se svi ostali lepo provode. U tom trenutku sam razmišljao da možda vojska ipak nije za mene. Da bi možda čak trebao da odem, i napustim sve to. Spustio sam pogled kako ne bi morao da gledamo u izvor svoje muke. U tom trenutku sam čuo da mi se neko približava. Pribojavši se da to nije neko od mojih nadređenih podigao sam pogled. Ispred mene je stajala ona.

„Zdravo. Moje ime je Skid Row. Ali me možeš zvati Skid.“
Obratila mi se. Nisam mogao da poverujem. Neko mi se obratio u celoj toj gužvi.
„Zdravo...“, promucah nekako, „ Ja sam Šizofreničar. Možeš me zvati... u stvari ja ni nemam nadimak.“
Ona se samo osmehnu i reče: „ Zvaću te Šiza. Jel to OK?“
„Umm.... da... valjda.“

Bio sam skroz zbunjen. Ispred mene je stajla devojka koja je samnom bila u jedinici. Viđao sam je ranije, ali je ovo bio prvi put da smo ikada progovorili jedno sa drugim. Nisam znao šta da kažem, niti šta da očekujem. Verujem da sam njoj izgledao kao izgubljeno kuče. Ali ipak je ostala da priča samnom

„Jel bi ti smetalo da sednem sa tobom?“, upitala me je.
„Ne, nikako. Slobodno sedi.“
„Ti si jedan od novih regruta, zar ne?“
„Da..“
„Ja sam tek nešto malo duže ovde od tebe. Znam kako ti je...“, reče mi sa puno saosećanja. Zatim nastavi, „ Reci mi kako ti se viđa ovde? Jel si stekao neke prijatelje?“

I tako je počeo naš razgovor. Pričali smo dosta dugo, ja sam se žalio, ona je davala savete. Onda smo malo razmenjivali anegdote i prepričavali lokalne tračeve. I iz tog razgovora rodilo se drugarstvo.

Posle te presudne večeri nastavili smo da se družimo, i ako je ona brže napredovala od mene u vojsci, jer je bila vrednija i željna da pomogne, pa smo se sa time i malčice razdovili. Ali i pored toga nije zaboravljala da mi tu i tamo pomogne gde može. Vremenom je to naše drugarstvo preraslo u jedno jako i pravo prijateljstvo. I pored toga što sam posle nje upoznao mngoe druge zanimljive ljude, koji su mi isto tako dragi, ona je ipak ostala na samom vrhu piramide mojih prijatelja i drugova. Na kraju krajeva nju sam često pratio na njenom putu kroz vojnu karijeru, u neku ruku vezujući i sebe za nju. Pratio sam je gde sam mogao, i tako sam zahvaljujući njoj na kraju i završio u jedinici u kojoj se i sad načazim, naravno sa njom.

Od te noći, kada smo se upoznali, i prvi put pričali prošlo je mnogo. Zajedno smo preživeli mnoge stvari, učestvovali u mnogo ratova, mnogo akcija i druženja. Pomagali smo jedno drugom, davali savete i sve u svemu podržavali se koliko smo mogli. Čak i sada, posle toliko vremena, kada više nisam ni mlad ni zelen, ona ima i dalje jak uticaj na mene. Par puta, kad sam pomislio da je bilo dostra svega, da je vreme da odem i napustim sve, pa čak i ovaj život*, razmislio bih, i shvatio da bi mi mnogo nedostajali moji prijatelji, a ponajviše ona.

Za kraj još samo par reči, neću mnogo da dužim. Mogao sam, čak nakratko i hteo, da napišem još neke od zanimljivih trenutaka koje smo proveli zajedno, ali sam na kraju shvatio da je ovaj jedan sasvim dovoljan da pokaže koliko mi ona znači.

Skid Row hvala ti na svemu.

*Prim. aut. - Za one koji bi možda ovo pogrešno protumačili, mislio sam na napuštanje eRepubilk-a, na na samoubistvo.


Divajder, čisto da ispoštujem pravila

Ovaj članak, kratak tekst, kome, nerado to priznajem, fali podosta literarne vrednosti i forme, je napisan podstaknut konkursom Petra Popare Crnog, ali ne zbog nagrade ili pobede na konkursu. To mi nije bitno. Napisao sam ga da pokažem koliko mi Skid znači i da joj se zahvalim. Čak nije ni prvi članak koji sam o njoj napisao.

I još da dodam da pričica gore napisana je bajkovit, literarni, prikaz našeg upoznavanja na četu, preko IRC-a. Tome ima sada skoro 3 godine, a oko 2 od kako smo se upoznali u RL. I pored toga što sam ja sada u 2klik-u, i dalje se s vremena na vreme nađemo na kafi. Može se reći da smo vremenom postali prijatelji koje ne vezuje samo ova tupava igrica, već i nešto više. I zbog toga mi je jako drago.


Jedna naša zajednička slika, nadam se nećete mi zameriti


S poštovanjem,
Šizofreničar