Celava latinica

Day 2,808, 02:49 • Published in Serbia Japan • by IArhangeLLorDI

Osecam da sam duzna sebi da ovo napisem.
Tako dok sam cekala bus da se nadjem sa odredjenim pivopijama ugledala sam bus za Ljuboviju... u ovih pola godine imala sam mnogo, mnogo prilika da odem tamo al za toliku kolicinu bola I secanja koja bi me preplavila samo u trenutku misli o Ljuboviji, bila je previse pa sam znala da to nije nista sta bi me ocekivalo dok boravim tamo.
Znala sam da ce me razdirati I kidati duplo vise nego inace I znala sam da sam nejac.
Secam se bas davnog, davnog petka. Kad je deda bio u kafani a baba na pijaci. Tamo je vazduh sveziji, bar u poredjenju sa Beogradom. Pa se budis sa petlovima... tog jutra ja sam ustala u cik zore. Oni me zakljucali a ja izlazim kroz prozor jer ne mogu da docekam da se oni vrate.
Mnogo oziljaka od padova sa ponike, mnogo oziljaka od stakla... od onog besnog pekinezera jer sam morala sa se kurcim... mnogo oziljaka koji ne bole.
I tako sam dok sam cekala 601 I videla tu Dugu... shvatila da sam se odricala zbog bola novih uspomena sa nekim osobama sa kojima mozda vise nikad necu moci da pravim uspomene. I da sam imala kod sebe za kartu usla bih na keca, bez ikakvih dokumenata... bez ikakve garderobe za poneti... samo da odem tamo, toliko mi se u tom trenutku islo.
Ne znam zasto al uvek osobe vezujem za mesto... za nesto sto smo zajedno uradili negde gde smo zajedno bili.
I to me je mnogo kostalo u zivotu.
Jednom davno analizirajuci jednu od lektira na casu srpskog profesor me je upitao dal bih se odrekla svih osecanja zarad svog saznanja na ovom svetu. Tad je odgovor bio drugaciji nego sto je danas.