Bljujem – Srbiju treba razoriti (kowalski style)

Day 2,179, 14:08 • Published in Japan Serbia • by kowalski_afc

Sedam dana u Srbiji. I vec sam sebe prokleo 7 000 puta sto sam dosao.



Dan prvi (nedelja)
Lep pocetak dana. Nasao sam se sa drustvom, lepo smo se provodili i onda sam zavrsio na podu. Divlji zapad. Ljudi sa fantomkama i utokom upadaju u kafanu gde sede zene i deca. Policija se nigde ne zuri, pa dobro, razumem ih ja. Nedelja je uvece, ko jos radi tada? Hvala Bogu, niko nije ozbiljno nastradao, to je najvaznije. Vise o tome mozete da procitate ovde i ovde



Dan drugi (ponedeljak)
Ne znam kome da se zahvalim: SFRJ, SRJ, SiCG, Srbiji ili mojim roditeljima koji su mi iz najbolje namere dali ovo ime. Nisu moji roditelji krivi, oni su bili srecni sto su pod stare dane dobili jos jedno, trece dete. Tada se govorilo da nam treba narod, da treba da svaka porodica ima minimum troje dece, sta ce oni, krajem sedamdesetih godina proslog veka nisu znali sta sve moze da nas snadje.

Nisu oni pretpostavljali da ce moje ime (Srdjan, Srđan ili Срђан) da mi donese tolike probleme. U to vreme, imali smo dva ravnopravna pisma (cirilicu i latinicu). Isto tako, ravnopravno u upotrebi su bili u latinicnom pismu dva nacina pisanja nesrecnog slova đ (dj) i niko nije obracao paznju na to.

Naravno, sada, sa nekim novim pravilima, izbacena je latinica kao ravnopravno pismo. Dobro, zaboravicemo to da su nam pasosi jos uvek na latinici. Kao i registarski brojevi kola. Mislim, kome je to, od ovih velikosrba palo na pamet?

Kao i da li se neko setio da razmisli sta ce da bude sa ljudima koji su ostvarili prava u inostranstvu a jednim potezom nekog cinovnika su im praktivno ta prava uskracena?
Da ne bude da lupam gluposti, uzecu svoj primer da objasnim…

Moje ime se 36 godina pisalo u pasosu (koji su mi izdali, jelte, zvanicni organi svih malopre pomenutih drzava) kao Srdjan. Na osnovu tog pasosa, ja sam se preselio u drugu drzavu, osnovao porodicu, ostvario sva ona prava koja mogu po zakonu. Ziveo sam 36 godina po zakonima dve drzave, placao poreze, uvazavao sve sto su mi nametali, cak i kad mi se nije to svidelo. Sa ponosom govorim da za 36 godina nemam nijedan saobracajni prekrsaj, a kamo li nesto ozbiljnije.

Trideset i sest godina oni nisu marili za moje ime, za moje srpske korene, za moj srpski duh i duh srpskog jezika. Trideset i sest godina. Nekome je to ceo zivot, a ja se nadam da sam negde na polovini svog zivota.

Vodjen njihovom logikom, ranije mi je receno da mi licnu kartu mogu izdati samo na cirilici (iako je dotle bila na latinici, sa dj umesto đ), a pasos kako su mi izdavali, dosli smo do toga da mi ni pasos ne mogu izdati kao ranije. Kao, nije u duhu srpskog jezika. Alo bre, velikosrbi, sto se toga niste setili malo ranije? Mozda ne pre 36 godina, ali ste mogli pre jedno 15 godina. OK, moram da menjam ime? Ajde, bolje da promenim ime u Srbiji nego da menjam 15 (petnaest!) dokumenata u inostranstvu koja su mi izdata na osnovu pasosa koji su mi zvanicni drzavni organi izdavali vec vise od 30 (trideset!) godina. Moram kod maticara? Pa dobro, sta cu, kad moram, nije tesko… Podneo sam zahtev za licnu kartu na cirilici, sa imenom na cirilici, u MUPu su mi rekli da se obratim maticaru u svojoj opstini da promenim ime i da mi izdaju izvod iz maticne knjige rodjenih na latinici, gde pise dj. Ako ne mogu, da moram da posle 36 godina zivota promenim svoje ime. Iako ga ne menjam. Mislim, znate sta kazem, ja sam celog zivota imao jedno te isto ime - Srdjan, Srđan ili Срђан.



Dan cetvrti (sreda)
Dobijam licnu kartu, rekose mi da ce mi dati potvrdu da mi je novi pasos sa đ dat zbog novog pravopisa, medjutim, na moje insistriranje da mi pokazu tu potvrdu – dobijam… ono za ono da oci izbijem. Mislim, morao bi da pitam tamo gde zivim da li mogu da uradim nesto sa tom potvrdom i da li je priznaju tamo gde zivim. Za njih, ako mi promene pasos, ja sam potpuno drugi covek, covek koji nije ostvario nikakva prava kod njih. Covek bez socijalnog, zdravstvenog, penzionog, prebivalista, zene, deteta, bankovskih racuna, bankovskih kartica, stana… Ja sam potpuno novi covek za njih. Sta da radim sa svim onim sto sam dosad stekao sa pasosem koji su mi izdali zvanicni organi moje drzave? Da se odreknem svojih 36 godina zivota, svoje porodice, svog deteta, zbog njihovog pravopisa? Za mene su to strasne stvari…

U povratku kuci, ja kao posten gradjanin koji placa prevoz Bus Plusu, otkucam kartu dok kontrolor gleda na pola metra od mene kako je otkucavam. Naravno, bezobraznim tonom me pita da proveri kartu iako je gledao kako placam prevoz. Dajem mu kartu, ali ulazim u polemiku zasto to radi kad gleda da placam prevoz. Uz objasnjenje da aparat samo naplacuje a on kontrolise broj putnika u autobusu, rastajemo se. Ni Bus Plus ne mozemo da odradimo kako treba nego zaposljavamo ljude koji rucno broje putnike u 21. veku. Ili samo pokusavamo da izmislimo toplu vodu i smanjimo nezaposlenost? Ma zar je bitno, mali vecernji trening u brzinskom svadjanju mi je dobro dosao. Sve se to lako zaboravi uz jedno hladno pivo.



Dan peti (cetvrtak)
Dolazak u opstinu i uzimanje broja po kojem prozivaju ko je na redu. Mala svadja u redu jer je covek ispred mene propustio svoj red, jerbo je morao da ode do pijace pored da kupi paradajz i paprike. Mislim, ja sam lud zato sto sedim i cekam da me prozovu, mogao sa da odem na kaficu i ne cekam sa ostalima, da se posle pojavim i da kazem da sam morao da odnesem tetki lek. Ko hebe ovaj narod, nemamo mi tradiciju a i ne znamo red… Ono sto se u skoro celom ostalom svetu postuje, ovde se zanemaruje. Klimaktericna maticarka koja ne zna nista. Ona izdaje izvod iz maticne knjige rodjenih i ne zna nista. Salje me kod sefa, jer meni treba promena imena. Naravno, prvo me salje u opstinu gde sam se rodio, ali kad shvata da imam prijavu u toj opstini, nema kuda. Prc! Mala pobeda za mene, pred veliko finale.
Odlazak kod njenog sefa je posebna prica.
Naime, kao sto sam rekao, celog zivota mi u dokumentima pise da sam Srdjan. Jelte, tako se pre pisalo. Sada, po novom pravopisu sam Srđan. Postoji nacin da se to sredi – promena imena. Medjutim!

Nase pismo je cirilica. I ja ne bi bio Срђан него Срдјан. Razmisljam se ja, zrtvovacu ime u Srbiji, bolje to nego 36 godina zivota da zrtvujem, zajedno sa porodicom i svime sto sam stekao za tih 36 godina zivota. Ali ne, nasi cinovnici imaju keca u rukavu kojeg iznose na vreme.

Срдјан nije u duhu srpskog jezika, ne mogu ja tako da se zovem, jer, Boze moj, to je nemoguce! Znaci, ili sam Срђан ili mogu da promenim ime potpuno u neko drugo. Срдјан je nedopustivo! Koja jeres sa moje strane. Naravno, mali cinovnik nije mogao da mi objasni zasto je to tako, ko je doneo zakon, ko je zaduzen za ta pitanja, koje je Ministarstvo od kojeg treba da trazim misljenje i tumacenje. Ali je veoma siguran da on meni nece dozvoliti da promenim ime jer tada necu biti u duhu srpskog jezika. Gospodo, 36 godina nisam u duhu doticnog jezika, ja sam se vec navikao, dajte mi normalno da zivim, ne insistiram ja da sada ispravljam krive Drine. Hocu samo ono sto mi je zakonom i Ustavom garantovano. Slobodu kretanja, prava koja sam vec ostvario, i na kraju krajeva, pravo na promenu imena (ako vec, jelte, moram da to odradim, iako ni sam ne znam zasto).

Naravno, kec iz rukava je sve resio. Rastali smo se na tome da on sutra ne radi (a ja jos naivan, cestitam mu krsnu slavu misleci da je njegova dok sam nije prizao da ide u goste, prc prc prc, trica!), ja onako iznerviran odlazim od doticnog i ne znam sta da radim.

Nije mi samo jasno, kako su Masa, Una, Slobodan, Ognjen, Sebastian, pa i oni silni Ronaldi u duhu srpskog jezika i gramatike. Dobro, mozda ja ne znam “srbsku jeziku i pravopisu”. Sta znam ja?



Da li da tuzim roditelje sto su me napravili i rodili, da li da ih tuzim zato sto mi dadose ovakvo ime, da li da tuzim Srbiju (kao pravnu naslednicu SFRJ, SRJ i SiCG) koja mi uskracuje zakonom stecena prava, ili da se okrenem i uzmem pasos te druge zemlje u kojoj zivim vec duze i na koji imam zakonsko pravo i koji mi nude? Jedino sto bi morao da se odreknem srpskog pasosa… Ali…

Dolazim na suludu ideju. Ja nisam potreban ovoj i ovakvoj Srbiji. Covek koji udje u nekoliko delegacija strane zemlje, reprezentuje tu stranu zemlju i Srbiju na nekoliko svetskih manifestacija, covek kojeg izaberu od 170 000 000 ljudi u 25 ljudi koji reprezentuju jednu drzavu, jedini strani drzavljanin koji reprezentuje zemlju u kojoj zivi i nema njihovo drzavljanstvo, nasa Srbija me jednostavno gura od sebe.



I onda mi neko spomene patriotizam. Lepo je to, braco i sestre. Volim ja Srbiju i uvek cu je voleti. Ali nekako mi nije draga kad hoce da izbrise mojih prvih 36 godina zivota. Nekako… Mislim da je treba razoriti!

I ne samo Srbiju. eSrbija je pandan Srbije. Onako, ponekad lepo spolja, hoce covek da udje, da zivi. Onda shvati da smo truli iznutra. Da osim ljusture, nista nije ostalo. Da je vecini politicara stalo samo do svojih mesta, da ljudi koji su tu da sluze gradjanima gledaju da ne rade svoj posao, da oni ne znaju svoj posao. Samo se guraju u fotelje da bi oni svoje guze sacuvali. Pa zato je treba razoriti.

I iz pepela mozda opet dici. I to jedino ako se dozovemo pameti…

Zvanicno objavljujem krstaski rat protiv ovakvih pojava. Krstaski rat protiv protivnika sopstvenog naroda. Ljudi koji ne razmisljaju glavom a upravljaju nasim zivotima. Ljudima koji bi trebali da reprezentuju nas, a koji reprezentuju samo svoje guze. Ljudima koji ne znaju svoj posao, a guze se da im guzama bude toplo u koznim foteljama.

Ovu bitku ste dobili. Ali daleko je do kraja rata.

eSrbiju (a i Srbiju) treba razoriti. I onda je dici iz pepela. Mozda…

Pa idemo dalje,
Kowalski_afc

P.S. To my international readers and eJapan friends (and enemies). This is my story about real life. It’s not connected to this game, and it’s too much personal. It’s my kind of rebellion because of some rl issues and I won’t translate it. I don’t have enough strength to translate it to English, so sorry because of Serbian language. You all know that I’m trying to publish all the time articles on English, but this time, I simply can’t do that…