Join the new world

Volim da šetam tom ulicom samo kad dođe kasni novembar. Smrkne se pre pet - Bog se smiluje i gasi svetlo ranije da ne bi gledao učmalo sivo nebo, nisko, gnusno. Posebno u panonskim stranama ume da bude užasno to kasno-novembarsko nebo, prefarbano u ništavilo bez najmanje borice kao savršen zid; ali i ovde dolje, gde pokoja planina seče ružu vetrova i komešaju se talasi nad glavom - i ovde je nekako tegobno, spušta se kao da naleže na vrhove solitera, kao da je zloslutno, kao namreškani pokrov nad nekim besciljnim danom koji mili po razrovanom asfaltu i parkovima utupljenih boja.

Volim da šetam u to vreme, tom ulicom, jer sam se iz nekog razloga zatekao napolju i sad mi nema druge; hladno je i šiba vetar, gura me unazad dok hodam i mišići mi trnu na nogama. Čkiljim da mi ne upadne pomahnitali vazduh u oči pa tako čkiljeći vidim mnogo oštrije obrise zgrada, kola, ljudi sa kojima se mimoilazim - sa tim sivilom kao kontrastom u pozadini sve te, inače podjednako sive stvari, izgledaju prepune života a svaka osoba koju prođem kao sapatnik i saborac, kao tek stečeni prijatelj u nevolji kojeg gubim brzo u tempu proticanja koraka. Obično kada idem tom ulicom, nešto sam radio ili ću tek raditi. Moglo je biti uspešno ili neuspešno, ali kad prođem taj kratak put nema više ni veze; kako neko reče, vetar mi oduva sve misli iz glave. Ja bih dodao da nakon toga ostanu samo utisci, čisti, bez sećanja i retrospektive. Vetar mi raskloni haos i ostavlja iza sebe srž stvari, ono nepoznato, neuhvatljivo, neslućeno, što se ne može opisati pozitivnim već samo negativnim atributima - onima koji počinju na "ne".

Sav taj smisao nestaje kad se vratim kući; uđem na ovaj sajt najčešće dvaput dnevno, ujutru i uveče. E, ta večernja poseta, kad sam sveže razduvan vetrom i još svežije zagrejan TA peći koja radi na skupu struju, ta poseta je bitna. Mislim, donekle bitna, kao i sve ovde...

Od kako imam vrlo brzu i stabilnu internet vezu ne moram da štedim pa mi je pozadina na eRepu stalno uključena. Poenta ovog članka je upravo opis te slike, jednostavne dvodelne predstave bez previše detalja, ali sa nenamernom porukom koja se negde u podsvesti formira onda kad vam vetar oduva svest.

Postavka
Sa leve strane je, očigledno, fabrika - spržena i ubijena zemlja po kojoj u prvom planu idu kamioni prepuni, reklo bi se, vojnika, a u drugom planu stoje neka slična vozila; velika fabrička hala sa čije leve strane vijuga ničim izazvan putić čija se svrha ne da naslutiti pošto je očigledno premali za kamione i zapravo bilo kakvo vozilo. Iza fabričkog mrtvog poseda vidi se poljana, malo dalje možda čak i obala reke i, najza😛 grad. Ili šuma? Pomišljam da je ipak grad jer nebu iznad njega nije dato da bude plavo, obavijeno je u neku nezdravu belinu koja najpre asocira na smog...

Sa desne strane scena koja samo u poređenju sa prvom izgleda manje sablasno i prirodnije: seoska kuća sa nekakvom belom ogradicom koja, čini se, ima još manje smisla nego pomenuti putić sa prve slike; beličasti, zdepasti silos i dalje uz (opet) preuski put zgrada u obliku kutije za šibice, čija se namena može samo nagađati. Dalje odatle, pejzaž postepeno prekriva sve gušća magla da bi na kraju svojom nezdravom belinom pokrila isto tako neko nebo koje je želelo da se plavi, ali ne može...

Ljudi
Nigde u blizini farme ne vidi se ni najmanji trag ljudskog prisustva, scena više izgleda kao neki detalj iz apokalipse koja se upravo odigrala - je li zeleniš nadomak kuće neka kultura koja je ostavljena bez staranja i podivljala? Da li je bela ograda zapravo razvaljena u nekom trenutku? Zašto nema nijednog vozila u okolini, čak ni konja? Ali najgore od svega - nema dalekovodnih stubova, a kuća nema odžak. U ovakvoj kotlini gde se spušta magla a sunce teško izbija do površine tla, kako bilo ko živi u toj kući bez grejanja? Da li je ovo imanje ikad i bilo namenjeno živim ljudima ili je to nameštena replika nekoga ko želi da verujemo kako je sve u redu?

Sa druge strane, kod fabrike, slična iluzija. Kamioni koji prolaze prepuni su nečega što liči na vojnike. Zelenkasti tonovi koji preovlađuju donjim delom slike asociraju na vojsku takođe, ali ja nekako nisam ubeđen da je ono što vidim zaista hrpa ljudi u tim prikolicama. Jedina figura na celoj pozadini uopšte koja liči na nekakvo živo biće jeste jedna izdužena crna mrlja, ne može se čak ni siluetom nazvati, koja izgleda kao da stoji pokraj puta, ruku skrštenih iza leđa, i posmatra kolonu vozila sa njihovim misterioznim teretom. Da li je to čovek? Da li sam to ja (igrač)?

Zid
Svakako da nisam; ta silueta sa slike ne može biti moja, jer ja čitavu kompoziciju posmatram preko zida, čiji je vrh zapravo donja ivica slike. Taj zid je očigledno star i trošan, izložen vlagi i vremenskim uslovima koji su ga išarali na krajnje neživopisan način. Pretpostavljam da ovaj bezlični, turobni pejzaž lišen svakog traga života leži sav sa druge strane tog zida; pretpostavljam da sa moje strane zida ima živih ljudi, pokreta, zvukova, smene dana i noći i godišnjih doba. Iz sigurnosti ovog trošnog ozidanog prostora ja mogu slobodno da posmatram svet u kojem je čovek ostavljen samo kao nejasna mogućnost, kao mrljava silueta na putu, i da budem siguran da to nije sav moj svet...

U jednu stvar sam potpuno ubeđen, ipak. Čitavom tom scenom koju posmatram krajičkom oka dok se bavim dnevnim ePoslovima - duva vetar. Briše svaku misao i ostavlja samo ogoljeno... nešto. Nema utisaka ako nema doživljaja, ali nema doživljaja ako nema živog. Svaki moj trening, rad u fabrici i na poljoprivrednom dobru obavijen je u mrtvilo ako nema ljudi oko mene. Da li ja gledam preko tog zida gladnim i krvožednim očima napadača? Pa, taj bi se silnik prilično brzo našao u sopstvenom paklu, samo kada bi smogao hrabrosti da preskoči zid i zatekne pustu zemlju koja se svakako može osvojiti ali nema onog od koga bi se mogla oteti! Na kraju krajeva, sutra bi se probudio da zatekne isti takav zid iza kojeg se vidi isti pusti krajolik...

Tamo gde nema misli, nema ni života kakav je nama potreban. Ako je eSvet bez ljudi, ispunjen samo nekakvim virtualnim produžecima koji rade, treniraju, udaraju u trošne zidove koji ne čuvaju ništa, onda više ne mogu da budem siguran ni u kakvu poentu stvari; onda više ne znam da li ću, kada se okrenem na drugu stranu, možda i tamo zateći samo stare zidine iza kojih vreba svet bez čoveka...

Nešto vam htedoh reći; dobar deo će mrzeti i da pročita sve - daleko im lepa kuća. Mogao sam da stavim i slike, ali bre neću! Eto, opet jedno minijaturno čudo od dva dana, pomalo prolazno, pomalo besciljno kako je već običaj u ovim krajevima - ako pročitaste do ovde, nemojte shvatati poentu jer dva dana je premalo vremena za prave poente...



Ljubi vas, i samo veselo!,
Q