Join the new world

Platonov idealizam je posebno pokazan u poznatom delu o pećini koji se nalazi upravo u „Državi”. Sokrat, koji se pominje i u ovom delu, priča nekome priču. Ljudi su stavljeni u pećinu još dok su bili deca i vezani su lancima tako da mogu da gledaju samo u zid ispred sebe. Između njih i zida se nalazi kanap na kome su figure, biljke i životinje koje se pomeraju, a iza je upaljena vatra . Zbog vatre, senke svega što je na kanapu padaju na zid. Sve što ljudi vide su senke, a sve što čuju su šumovi pomeranja. Sokrat postavlja pitanje zar za njih to nije ceo svet, zar to nije sve za šta oni znaju? Za njih su senke sva istina koja postoji i ništa drugo nije važno. (4) Po Platonu, isto tako i mi vidimo samo senke stvarnog sveta. Naši pogledi su ograničeni i nismo u mogućnosti da vidimo prave vrednosti, prave istine koje su tu oko nas. Ako bi ljudima neko pokazao figuru koja pravi neku senku koju su gledali ceo život, oni je ne bi prepoznali i shvatili kao realnu. Ali ako bi jednog čoveka odvezali i izveli iz pećine, on bi bio zaslepljen svetlom i verovatno bi bio ljut što mu je uskraćena njegova „tama” i ono na šta je navikao. Na neki način, on se boji toga da izađe i radije ostaje u tom nekom svom svetu unutar pećine. Vremenom bi se privikavao na sunčevu svetlost i na nove stvari i na kraju bi mogao i da pogleda u sunce. Sebe bi smatrao srećnim, a svoje prijatelje u pećini bi sažaljevao. Kada bi ga vratili unutra, ljudi bi ga gledali kao nekog ko je iskvaren novim idejama i stvarima, i smatrali bi da je ceo trud da se izađe napolje uzaludan. Sokrat postavlja pitanje, ne bi li ga ljudi ubili kad bi ih neko odvezao? (5) Tako se i nama nude brojne mogućnosti da „izađemo iz pećine” i da steknemo nova saznanja i vidimo prave istine, a samo od nas zavisi da li ćemo ih iskoristiti ili ne. Često se odlučujemo da ne saznamo nešto novo jer se bojimo kuda nas to može odvesti. Po Platonu ljudi vide samo simulacije istine i time su zadovoljni jer u to veruju. Sve više i bolje za njih je nepotrebno jer ne znaju kako da ga prihvate i kako da se snađu u tom novom svetu. Ponekad se uvek nađe neko ko veruje u sebe i želi nešto bolje i više. Takvi pojedinci su oni koji izlaze iz pećine i spremni su na sve žrtve da bi se privikli na „novo svetlo”. Oni su kasnije često odbačeni od društva i na njih gledaju kao na čudake, nekoga ko može samo da pokvari ostale. Takvi ljudi su obično posle sagledanja novih ideja spremni za sve šire i šire vidike i za što više novih stvari. Oni često žele i da pomognu svojim prijateljima da i njima bude bolje, ali to ne mogu da urade jer im većina ne dozvoljava.