Join the new world

Ako noćas kreneš nekim putem ne znajući kuda,pogledaj u mesec. Nasmeši mu se. Pomisli na mene u tim trenucima… I zadrži me u mislima, bar minut-dva. Tek da osetim onu sreću koja se javlja u trenutku kada znaš da nekome „hodaš“ po mislima. Poželi me kraj sebe… bar na tren. Poželi da se moja majušna ručica nađe u zadnjem džepu tvojih pantalona, poželi da sam tu… Ili, jednostavno, poželi da zajedno gledamo mesec i ćutimo… Eh, kako samo znamo da se „ispričamo“ ćutanjem. Verujem da to niko ne ume bolje od nas. Ako noćas odeš negde gde me nema, gde čak nema ni mojih tragova, ni mirisa moga parfema, poželi da me ljubiš. Molim te! I tu želju ne bacaj olako. Čuvaj je u mislima dok je ne ostvariš… a ostvarićeš je, za dan-dva… kada me ponovo zagrliš oko vrata i kažeš mi „Kako je nebo noćas lepo!“. Vidiš, to nebo, to je naš život! Vidiš one dve zvezde, najbliže jedna drugoj? To smo ti i ja! Potraži ih… Potraži i velikog, i malog medveda, potraži velika i mala kola, seti se, učio sam te tome, a onda se zagledaj u mesec. Seti se onog priviđanja da mesec gori, kad se dugo zagledamo u njega, ćuteći, i želeći jedno drugo ga zapalimo. Ako ti se noćas učini da si izgubila nešto važno, da ti nedostaje neki delić, potraži me u slučajnim prolaznicima, u nekima koji lutaju pustim ulicama, možda osećajući tu istu prazninu koju i ti osećaš. Ipak, ne dozvoli da drugi shvate da neko „tvoj“ sedi sam, da nije kraj tebe u ovoj prelepoj noći. Pusti ih da misle da si sama na ovome svetu, da nemaš nikoga, da ti niko i ne treba, ali mi se nasmej očima. Pošalji mi taj osmeh, neka mi ga donese neki najveći slon, jer veliki je, a ipak premali za naše želje. Ako u ovoj noći bez kraja „prelistaš“ neke davne uspomene, ne poredi ih sa onim što danas imaš. Može ti se učiniti da si nekada imala puno više, pa ćes biti nesrećna, a opet, može ti se učiniti da danas imaš najviše na svetu, pa ćes u toj sreći postati odvratno sebična i samoživa. Ne… nemoj čitati stare sveske. Nemoj, molim te! Neću ni ja, veruj mi! Neću da ne bih poželeo da se vratim u to, ne tako davno vreme kada sam imao nekoga ko me je voleo, ljubavlju grešnika. A šta ako, opčinjena lepotom ove noći, zaboraviš na to da me imaš i usredsrediš se samo na sebe? Šta onda? Da li će ti biti žao naredne noći kad shvatiš da ti nedostajem, kad shvatiš da nemaš sa kim da lutaš kroz snove, kad shvatiš da je puno lepše posmatrati mesec u mom prisustvu, da je samnom najlepše zamisliti želju dok zvezda pada? Seti me se noćas… Bićes srećna, veruj mi. Možda, jedino, osetiš prazninu u grudima, kao što ja sada osećam, ali to će se ionako ispuniti sledeći dan kad čujes moj smeh, kad pogledaš u moje sjajne oči u kojima jasno vidiš svoj odraz - odraz moje omiljene igračke, mog pajca. A da više ne pišem to „ako“ na početku svakog reda? Mozda to „ako“ kvari lepotu svega? Mozda ispisujući tu reč samom sebi postavljam hiljadu glupih pitanja? Ali ako izbrišem to „ako“ neću te moći sačuvati u mislima, a ti u njima moraš boraviti. Ipak ću pisati to „ako“ jer AKO te ova noć odvede do ulice Tuge izronićeš iz jezera mojih misli i naći pravi put… put do ulice Sreće… ulice u kojoj smo ti i ja. Eno, pogledaj, mesec nam se osmehuje!

Ml@di Oficer