Crni Andjeo VeS-a [Prvi deo]

Day 730, 08:17 • Published in Serbia Serbia • by Srecko Ilic
[Predgovor: Posto sam u pretproslom clanku obecao svim svojim citaocima malo iznenadjenje, nadam se da se niko nije razocarao sto u proslom clanku nisam ispunio obecanje, resih da objavim ovaj deo ove kratke price danas]

~Ova prica je fiktivna
~Bazirana je na invaziji eHrvatske na eSrbiji,
~Molim vas da se suzdrizte nacionalistickih komentara
~Svi koji imaju neki problem sa ovim clankom neka mi se jave na PM

url=http://www.erepublik.com/en/article/crni-andjeo-ves-a-drugi-deo--1042226/1/20]drugi deo price[/url

Plus napisite mi sta mislite o ovome 🙂]


Crni Andjeo VeS-a - Prvi deo

Prica o odbrani Beograda od eHrvatske Invazije



Mnogi su ga pominjali, ali nijedan od ovih vec odavno prekaljenih veterana, branilaca Beograda nije mogao da navede njegovo ime. Opisivali su ga kao golobradog decaka, ali neobicno snaznog i brzonogog. Pojavljivao se u odsudnim trenucima kad su eHrvati, gonjeni svojim oficirima i potpomognuti snaznom artiljerijskom vatrom kao i svojim lakim mehanizovanim jedinicama, osvajale metar po metar eSrpske prestonice. Najpre sa krovova kuca, a potom, kad su one nestajale u plamenu, sticen komadom krhkog zida - docekivao ih je ovaj hrabri mladic i kosio mitraljezom kao snopove.Ko je, sta je, odakle je - niko nije znao da kaze.

Po opremi - bio je regularac VeS-a, onog prvobitnog VeS-a, malog i neopremljenog, jedan od onih neustrasivih branilaca.Neki su ga zvali "Crni andjeo". Bio je garav po licu, valjda od dima i plamena mitraljeskih rafala kojima je zasipao napadace. Noseci samo teski mitraljez promicao je u trku, preskacuci preko leseva i srusenih zidova kuca, zastajao na najugrozenijim mestima, ispaljivao smrtonosne rafale i trcao dalje. Braniocima se cinilo da je zvuk njegovog mitraljeza drukcije od ostalih: prepoznavali su ga. A kad bi poduze cutao, pomisljali su da je junak pao na bojistu. No, njegov mitraljez se ponovo oglasavao, pa su teski ranjenici saputali kako ce ih osvetiti "Crni andjeo".Tajna, duga gotovo sedam meseci, svakako bi ostala, a time bi i ova zemlja ostala siromasnija za jos jednu ispovest da njegov dnevnik nije poslat u redakciju ovih novina od strane nepoznatog posiljaoca.

Ovo je njegova ispovest:

Beograd je bio zahvacen pozarom. I zemlja i nebo bili su u plamenu. Kuce su pretvorene u prah i pepeo, a kuce u srusene grobnice. Petriceva artiljerija izlivala je na esrpsku prestonicu dotad nevidjeni bes, a njegova pesadija, neprekidno dovlacena pontonskim camcima s leve strane Dunava, iz vec okupirane Vojvodine, besomucno je navaljivala na proredjene branioce.

Taj prizor, tu strahotu, nisam nikada uspeo da potisnem iz secanja. Na moje oci, desetak metara od mene, pogibe moj komandir, granata ga dohvati, podize uvis i rastavi na komade... I danas mi u usima zabruji njegova zapovest: "Pazi, momce, osmatraj, budi na oprezu, ali ne gadjaj bez moje komande. Pusticemo ih da se priblize. Onda plotun, a ti raspali..."

Sa mnom je bio jedan vojnik iz mog voda. Zemljak, kako se to kaze,iz Sumadije. Od pocetka smo zajedno. Tek mesec smo vojnici. Regularci. On mi je bio pomocnik. Punilac. A jos jedan mlad momak, iz Istocne Srbije, dodavac municije. Obuka u Somboru kao i mnogim bazama VeS-a po Vojvodini, kratko potraja. Ovako se postavlja mitraljez, ovako nisani, ovako gadja, cev se zamenjuje ovako. A sad, pazi - gadjaj u mete. Tako su nas ucili. A posle, na Dunavskom keju, bile su zive mete: eHrvati, eAmericki Marinci, kao i Rumunski protiv-oklopni vodovi, sreca nasa pa nismo imali tesku mehanizaciju. Kad pogibe moj komandir, nije proslo ni pet minuta, navalila sila, grabi uz prugu i nasip. Misle: porazeni smo, pobila nas artiljerija, pa Atlantisovoj sili oslobodila prolaz. Cutimo i cekamo. Tek kad su bili na tridesetak metara, onda plotuni. Pustim dug rafal, gledam kako padaju, cujem jauke, pa sapucem: "Ovo je za mog komandira..." Stizu im pojacanja, talas za talasom,desantni camac za camcem, a njihovi monitori tuku grad. Cev mitraljeza se usijala, ne smem ni da je pipnem, ostace mi na njoj, bojim se, koza... Cekam da se malo ohladi.

Prisecam se saveta nekog Lunatica2903, starog vojnika, od koga sam primio mitraljez kad je on prekomandovan u Elitu.
"Pazi" - govorio mi je - "mitraljez je cudo bozije. On nije samo tvoj zastitnik. Vojnici u tebi gledaju - Boga! Ohrabrice ih svaki tvoj rafal. Zato ga cuvaj. Ovaj mitraljez je bio u Argentini, u mnogim krvavim bitkama po Aziji, odbrani Sombora, manjim borbama u Vojvodini... Pazi: Zdrugovac prvo gleda da eSrpski unisti mitraljez. Nadji dobar zaklon, ne otkrivaj se..."
E, moj Lunatice, mislim, nije ovo planina, nema brda, nema ni zaklona, Beograd je ovo, a eHrvat kidise, hoce u prestonicu... I kako ja sada mogu da mislim na zaklon.

Naidje, iznenada, OddyZR: ruka mu u krvavim zavojima...
"Ne pokazuj se previse!" - zapoveda vojnicima. "Ne istrcavaj! Cekaj da pridje. Nisani, pa gadjaj! Ne pucaj u vazduh, nisi na svadbi! Gadjaj u meso!..."

Jednog, koji je glavu izlozio mecima, povuce za nogu. Posle odjuri dalje, da hrabri iznemogle vojnike.

Ne znam kako je usred tog ljutog boja, usred te vreve, borbene huke, doprla vest da je tesko ranjen komadant treceg voda, koga sam slucajno upoznao pred rat. Ranjen je i kapetan treceg puka. I njega sam poznavao. Ostali smo bez oficira. Sad je svako sebi zapovednik, a zapovest je jedna: rafalom po neprijatelju!
Ispalio sam tri smrtonosna rafala i pogledao poslednji sanduk s municijom. Jo koji rafal i - kraj. Nestace municije. Jenjava i puscana vatra. Vojnici izginuli. Zivi nemaju municije. Pored mene su jo samo moji pomocnici. Donosioci municije izginuli. A eHrvati navaljuju, ima ih kao pleve, krecu se slobodnije. Imam jos samo tri redenika.