Sr. Bin

Nije me bilo dosta dugo jer sam, eto, bio sprečen nekim RL obavezama, a i pravo da vam kažem postalo mi mučno da gledam kako neki "ljudi" umeju da ubiju "zlatnu koku", jer su hteli da je nateraju da snosi dnevno po nekoliko "zlatnih jaja"...

Sve u svemu, nisam baš "batalio igre", jer volim tako da utrošim neko svoje slobodno vreme, pa su me putevi (tj. vode) odveli put nekih MMO "igara sa brodovima", koje bi se u slobodnom prevodu mogle prevesti kao "nepoznate vode" (ne smem ovde da reklamiram druge igre)...

Igram se ja tako noćas, kad se loguje jedan od mojih "tamošnjih prijatelja" i reče "Ej, napali smo Vojvodinu, ajde da je braniš!"...

"Ma, ne da mi se, pravo da ti kažem..." - odgovorih mu u želji da mu dam do znanja da me već pomalo i ne interesuje šta se ovde dešava...

Srećom, dobri smo prijatelji, pa je bio uporan. "Nemoj sad da ti bude teško, kad te ja eHrvat, nagovaram da dođeš da se boriš protiv nas" - reče uz još nekoliko prikladnih rečenica, koje mi ipak probudiše želju da dođem i da se logujem, posle ko zna koliko... Nasmejah se slatko, jer je bilo simpatično, kako me je "eNeprijatelj", nagovarao da dođem, da branim moju eVojvodinu. Pomislih - "Baš sam pravi LALOŠ, mrzi me da se sekiram, a nije da nemam sa čim da se borim".

Pošto sam uporedo jurio novi brod, koji mi je neki brazilac pravio u Sevilji, rekoh mu - "Ajd', samo da pokupim brod, pa stižem...". "Tooo!" - ote mu se od srca... Nekoliko naših "guild drugara", koji nikad nisu kročili u ove vode eRepublika, ostaviše nekoliko upitnika na guild chatu, tek toliko da proprate zbunjeno o čemu mi pričamo... Ukratko im objasnih, onako bajkovito - "Bila jednom jedna igra, koja je bila ekstra, ali je dušmani upropastiše u želji da zarade brdo love preko noći... Prestao sam da je igram, iako ću dugo, da se sećam lepih stvari koje me baš za nju vežu..."

Sve u svemu, da ne dužim... Kupio ja novi brod... Ne, ček'... Vas interesuje ova druga priča...

I tako se ja nakanih da se ulogujem... Vidim, građanin samo što mi nije umro... Jedva i da imam wellness-a da se prebacim iz eBrazila u eSrbiju. Setih se nekako, kako se to radi, pa kupih kartu i dovoljno hleba, da se poput munje, otisnem put domovine. Ne znajući više kako sad šta radi, odlučih da se nastanim u Šumadiju. Kontam, dovoljno je sigurna da se ne probudim izjutra u eHrvatskoj, eBiH ili eRumuniji...

Na brzinu potroših nešto para što sam imao kod sebe da se oporavim po pitanju zdravlja, održavajući vezu na guild chatu sa svojim doskorašnjim zamenikom Guild lidera, koji me je i pozvao da se vratim u eRepublik. U međuvremenu se setih i da još nisam potrošio neke golde što mi eRepublik tim beše dao kada su nam ukinuli da land kompanije imaju zvezdice, pa u šali rekoh "Nateraćeš me sad, da ispucam sve što imam, pa će ovi tvoji, da se ljute...". Uz šalu i konstantno "alt+tab"-ovanje, shvatih da je stvar ozbiljna. Vidim, odnos snaga 14vs14, šibaju neke meni nepoznate vrednosti ratovanja i uskoro shvatih da ću sa slašću otopiti bogatstvo koje sam lagano sticao mesecima unazad. No, nije mi žao. Ionako je to sve virtuelno, a i igre su tu da se zabavimo ili bi bar tako trebalo da bude...

Nakon polovine potrošenog virtuelnog bogatstva od nepunih 180 golda, shvatih da sam postao lider po količini štete koju sam naneo do tada, s naše strane. Šala na guild chatu ne prestaje, a i u pola 5 izjutra, počeše da mi stižu neke donacije od ljudi koji su valjda videli da sam se nameračio da se "ispraznim" u ovoj borbi...

U neko doba, moj (još uvek neimenovani) prijatelj, reče "daj mi 10 golda, daću ti milion ovde u igri". "Hehe..." - odgovorih - "Da sam hteo, već bi ti ja ovde uzeo te pare...". Ulogovah se na brzinu na ORG i prebacih mu zahtevanu svotu, te dodah "Evo, sad si i zvanično strani plaćenik!"

Šala se nastavi i tad počesmo nas dva da udaramo, svako sa "svoje strane"... Pomislih, koji li je cilj sad ovog da udaramo sa mojim parama, svako sa svoje strane? Ma, ko da je bitno - važno je da nam je interesantno... U neko doba, shvatih, da sam prešišao webstartm-a po ukupnoj količini štete i poznavajući eZeratula (ako je još uvek on korisnik istog), rekoh "sad će da se iznervira"... xD

I zaista, krenu on da udara iz inata i ode daleko, skoro do nedostižnih 85k ili nešto slično... U međuvremenu, bez da sam ikome išta tražio, stižu novi tenkovi. Reko' - "Vid', ovi sa Ratnih rezervi što dele i šakom i kapom... Samo, kud mi šalju tenkove? Pa ja sam Artiljerija!!!" Ni ne znajući da sad to više ni nema veze uputih se put našeg, a i komšijskog chat-a, da pozdravim prisutne te da se raspitam "ko mi to šalje gluposti u inventar"?

Srećom, objasniše mi dobri ljudi da je to sad nebitno - samo grafika je različita. "Uh, al' ga opraviše, svaka im čast", pomislih bez želje da sad nešto kritikujem do besvesti...

Sve u svemu, kad sam skontao da mogu i sa tenkovima da se bijem, odlučih da potrošim to što imam, te stigoh do nečega što mi nikad važno bilo nije - Battle hero medalje. Tek tad shvatih, da to više nije kao ono što je bilo pre, već da ovde ima barem 8 bitaka dok se ne odluči pobednik. Da crnjak bude veći, mi izgubismo tu rundu u kojoj se ja ispucah, ali mi bar nije žao.

Dođoh, videh, a ponešto i osvojih, a ponešto i izgubih. Na brzinu odgovorih i na gomilu pisama što me uredno sačekaše u Inbox-u, pa legoh da spavam jer se zora opasno primakla pod prozor.

Ostajte mi zdravo i zapamtite. Prijatelji su prijatelji, pa makar i bili u "drugom timu" i igrali za "protivničku ekipu". Svi smo mi pojedinačno, samo mali šrafčić u sastavu ove igre, ali ono što će ostati posle toga su ljudi i kontakti koje ovde napravimo...

Budite ljudi, pa će Vam i "neprijatelji" biti dragi, jer - ko zna... Možda vas nekad neki putevi, odvedu put "Nepoznatih voda", pa se tamo sa istim tim "neprijateljima" udružite u novi tim, a ciljevi vam postanu zajednički...

Lipec aka Sr. Bin