Čovek sa mesečinom u očima

Day 1,736, 19:10 • Published in Serbia Serbia • by poslednji igrac odbrane

Sedeo sam na klupi, tik uz Dunav i posmatrao talase koje su pravili šlepovi. Sam mi je prišao. Pitao je da li je slobodno, ali ne čekajuči odgovor seo je na drugi kraj klupe. Verovatno ga ne bih ni primetio da vlažni jesenji vetar nije donosio zadah kafanske memle, loše rakije i cigareta. A i... Na sebi je imao je taj od kiša izbledeli šešir, sličan onome koji je nosio moj pokojni deda Ivko.

Osmotrih ga tada. Nemaran, mutan pogled ispod gustih obrva, lice zabradelo kao u korov i nos upadljiv, ali pravilan. Tanke usne su se pomerale tikom koji se učestalo ponavljao – krajevi su se širili ka ušima, čineći ih još tanjim. Pokreti su govorili da bi ON hteo da govori o nečemu, ali se plašio svoje priče. Imao je oko četrdeset, četrdesetpet godina.

Veče je padalo i svetiljke su se upalile. Izgledao je pomalo sablasno, ali pitomo ispod te veštačke svetlosti. Karirani kaput je pak dobio na živosti, iako se pod njim nalazilo snuždeno telo.

Hoćete li cigaretu?, upitah ga.

Nemo je pružio ruku, uhvativši me nespremnog. Izvadio sam kutiju, pružio je i zapalio mu cigaretu. Video sam mu šake tada. Koža mu je bila neobično nežna spram njegovog izgleda.

Sarajevska Drina? Hmmm..., prozborio pomalo je setno. Hteo je da nastavi, ali usne učiniše isti onaj tik.

Da, jeftine, a dobre su, rekoh, za nas, studente, mera za džeparac.

Izvadio je tada iz kaputa pljosku i ponovo me je zapljusnuo isti onaj miris. Uzeo je gutljaj i nemo mi je pružio. Iz nekog čudnog osećaja da ću ga uvrediti ako ga odbijem, uzeo sam pljosku, koja je klizila pod prstima, zamašćena. Kliznuo je i gutljaj. Zagrcnuo sam se od oporog ukusa i poluglasom rakao: Jaka!

Ne obraćajući pažnju na to počeo je:
Znaš, nekada je ta Drina bila jedna od najkvalitetnijih cigareta ovde... I tamo... Ali se sve raspalo. Ali pamte ljudi, jer ljudi ostaju i posle ratova.

Mislite na ovaj naš, gradjanski rat u Jugi?, upitah ga, iako sam znao da je na taj mislio.

Da, taj rat...

Ma sve je to politika, ja to ne pratim. A i tek sam tada rodjen.

Nemaš ti pojma, klinac si... Ja sam bio u tom ratu. Tu, na prvim linijama fronta. Ginulo se tu, zbog tudjih briga, zbog para, zbog te usrane politike, zbog moćnika kojima je narod samo pijun, usputna šteta! Ne mare oni što mi je prvi komšija bio Irfan i što mi je najbolji prijatelj bio Franjo. Ni ne pitaše da li bih radije sa njima odigrao jednu partiju preferansa ili bih radije pucao na njih. A bili su to dobri ljudi. Još uvek su valjda, ne znam da li su živi...

Upijao sam svaku njegovu reč, ali jedva dočekah da zastane, pa da ga pitam ono što se verovatno samo u afektu, pita: Jeste li ubili nekoga u ratu?

Odmerio me, tako da sam se postideo zbog pitanja.

Pucalo se... Ali nisam nikoga ubio. Uvek sam pucao u zemlju, tu na nekih trideset, četrdeset metara od rova ili u vazduh kad niko ne bi video. Nisam hteo ja taj rat i nisam hteo da nekog ubijem. Ubio bih sebe tada. Ali bilo je ljudi u tim rovovima... Njihova mržnja u očima mogla je da ubije, a ne metak koji ispale. Zatrovan je to narod. Jedni nisu želeli rat, kao ja, drugi nisu znali što ratuju pa su opet pucali, a ovi, sa mržnjom... Oni su mislili da znaju što ubijaju. Znam da je isto tako i sa druge strane. Svi smo mi ljudi. Nisu neki krivi što su Srbi i pravoslavci, Hrvati i katolici ili što su Bosanci i muslimani. Svakom od nas bog sudi po dobroti, samo mržnjom upravlja djavo. Vidim ga u tim pogledima još uvek. Pamtim odjek tog djavoljeg krika po šumama i kraj reka. Zato i dodjem ovde, pored reke, da se setim i zaboravim.

Izvadio je ponovo pljosku i potegao malo više. Trgao sam se od njegovog odgovora i onoga što je verovatno bezbroj puta preživljavao u sebi. Zaustih da promenim temu, ali on nastavi...

A nisu samo ljudi tu ubijani. Ubijani su gradovi, sela. Moje selo je spaljeno do zemlje. I njive. Nekada je mirisalo na sveže oranje, a tada... Na dim, garež i na smrt. Ubijeno. Život je ubijen, a na tim njivama posejana je smrt. Nema tu života, nama preživelima. Napustio sam sve tamo. I groblje svoje majke. Poginula je spašavajući Irfanovog malog. Njega je spasila iz reke, ali ona se udavila. Pamtila je ona kada su Irfanovi dali novce kada nam je štala izgorela i sva stoka pomrla. Rekao je stari Muhamed tada: Vratićete kad budete imali, komšije smo. Ljudi su to bili. Ljudine. Ko nas zavadi, nek mu je prosto. Neka mu je prosto zato što ne zna. Da zna što nas je podelio i u duši sirotim napravio, ne bi mu bilo tako ravno. Pitam se, da li je on imao takvog komšiju? Prijatelji...

Suza nije htela da krene. Koprcala se i otimala u njegovom oku. Odraz mesečine u mutnim očima bio je neuporedivo snažnijii od onog sa Dunava. Usne su mu ponovo počele da ponavljaju onaj isti tik. Zanemeo je. I ja sam. Neočekivana priča od koje krv prostruji jače stvorila je oko mene polje koje mi nije dalo da se maknem.

Sada mi je sam zatražio cigaretu. Muklim glasom rekao mi je: Sine, za pametnog čoveka svaki rat je izgubljen...

Ustao je i zapalio cigaretu. Nabio je još jače svoj izbledeli šešir, okrenuo se i bez reči otišao.

Inspirisan pesmom
http://www.youtube.com/watch?v=kTyBg_WY5dU