Šestnaestterac

Day 1,954, 07:31 • Published in Serbia Serbia • by Kapetan Uks



Poštovani nou-lajferi i nou-lajferke!

Poslednjih metar dana svedoci smo neverovatnih promena, uzbođujućih obrta i čudne eskalacije neaktivnosti Vegija, mog arhi-neprijatelja.

Zaštoe to tako?!

Mislim da ste svi primetili da smo se preselili u novu galaktičku ravan, što dokazuje neobična smena na papskom tronu kao i sneg diljem regiona dvajictisedmog marta.


Stara galaktička ravan



Promene se vide na svakom koraku - reprezentacija Srbie nije doživela dva poraza za redom, komunalna policija u Beogradu više ne bije putnike bez karte, Francuzi više nisu fašisoidni i zavladao je mir u svetu!*


Nova galaktička ravan

*napomena: navedene činjenice ilustrativne su prirode i ne moraju oslikavati realne situacije


Tajlandske trandže grebu kao mačkice;
Japanci udaraju kao lavovi;
Srbija beži Poljacima po demidžu;
Radenko i Vladislav su ponovo prijatelji;
Vladislav mi već drugi put ne prihvata prijateljstvo;
Špansko kraljevstvo cveta;
Srpska pederastija cveta;
Mogao bih ovako da nabrajam do sutra...


Grafičko objašnjenje u kom pravcu bih mogao da nabrajam ovako


Kako već valja u novim vremenima, šokovima nikad kraja.
Tako sam iznebuha otkrio da Daria89 očekuje bebu. Međutim, izgleda mi da je stvar njenog potomstva već u poodmakloj fazi... Šta da kažem, nisam očekivao. U moje vreme su svi '89. bili maloletni. Kako se ljudi menjaju...


Pod rubrikom "Iznenađenja" reći ću i to da sam relativno skoro doživeo uzvike 0riane
(Dezerše, izvini), Duške Arhitekte i Hostiliana.
Pa šća?!, reći će neki.
Pa ništa! Samo ih toliko dugo nisam viđao da se naprosto iznenadih... Taman se obradujem da su ljudi zaista masovno počeli da odustaju od ove igre i da se posvećuju intimiziranju u mnogobrojnim parkovima naše lijepe nacije, kad ono, čabar... Pardon, što bi omladina rekla - chabar.

Ruku na srce, 0rianu jako slabo poznajem, za Dušku ne znam da li je zapravo postala arhitekta, a takva su vremena izgleda došla da za Hostiliana ne smem da kažem ni da je agnostik, pošto me neki dan jedan general Konfederacije malne živog pojeo samo što sam mu rekao da je satanista...
Biće valjda i još boljih vremena, kada ću smeti ljude da nazivam svim mogućim imenima...


E, a sad, pošto sam se nalupet'o živ, ispričaću vam jednu priču.

Pazite, priča je malo dosadna, ali je zato glupa.

I ne počinje sa "Kacam..."

Ali ima muzičku podlogu!!!



Dakle, kacam jednom prilikom igrao za petoosam protiv, činimise, petogčetri


Ispalo mi sočivo...

dođe meni golman naše ekipe (nije bilo poluvreme, nego smo svi bili mali, debeli i tromi pa je napad naših trajao dovoljno dugo za razgovor) i pita me: "Jeli* bre Ukse**, kaćeš da prestaneš da mi zabijaš golove?!?"

* bili smo samo children, gramatička neispravnost je opravdana
** Ovo mi je pravo ime u univerzumu u kom se priča odvija

Reko': "Pa brale Zlajo*, volim da dam gol, a što moram da pretrčim ceo teren da bih zatres'o mrežu?! Treba da se oznojim pa pošlje da šmrdljam**?!"

* "Zlaja" je očigledno izmišljeno ime
** U mladosti sam, selektivno, dobijao govorne mane

Tek on meni odgovara: "Pa bdate izgubićemo tekmuu!!", dok ću ja njemu: "Alo čkode šta se gubiš, pikamo fucu na velikom odmoru!!"

Nije popustio ni on ni ja, međutim sa svakim narednim napadom, kada sam uspevao da se domognem lopte i zunem je prema sopstvenom golu, njegov otpor se urušavao.

Isprva je bilo teško - najveći deo ekipe je hteo da me bije, poredili su moje karakterne osobine sa nekolikim istaknutim delovima ženske anatomije, ali u izrazito neseksualnom smislu.
Ovde je dosta pomogao moj kežual stav i lakonski odgovori. Verovatno i to što bi retko ko sa minimumom samopoštovanja zapravo udario malo debelo dete čije su butine bile čvrsto spojene čak i u raskoraku, a čelo posuto znojavim fronclama nježne dječačke kose... Čak i ako je sam bio takav...




Posle nekog trećeg pogotka*, tekma (ili uže stručno, tekmara) je bila definitivno izgubljena. Verovatno ni najnapaljeniji momci u našoj ekipi nisu mogli dovoljno zaznojati dupeta da munu onoliko golova koliko sam ja mogao da zabijem na našoj strani.

*SrBski: pogoDka

Čudna su đeca... Iako sam istrajavao u svojoj strategiji, nekako su uvek očekivali da ću se sledeći put ponašati normalno kada dobijem loptu, ili je oduzmem protivničkoj navali (bio sam, prirodno, poslednji igrač odbrane). Ja sam takođe od sebe očekivao samo to da svaki put kad dobijem loptu zabeležim makar šut na gol.

Mrežu sam uspešno zatresao u nekom dvajictom minutu po četvrti put - veliki odmor je prošao, ali mi smo iz nekog razloga bili sprečeni da se vratimo nastavi...
Kada sam sledeći put krenuo da jurišam ka sopsvetnom golu, gorepomenuti Zlaja je već počeo da se kida od smeha. Probao je da vikne "Ukse, NEEEE!!!" ali je istu frazu uspeo samo da izmekeće kikoćući se.

Minut nakon toga regularni tok utakmice je prekinut kada su igrači sa obe strane počeli da sumanuto šutiraju i na jedan i na drugi gol.

Bili smo svi neverovatno razdragani, čak i oni koji su tekmaru počeli sa velikim žarom prema pobedi. Svi su trčali naokolo, dobacivali se, pravili oštre startove itd. Smejali smo se kao budale! A imali smo svi jedanaest godina... Da je bilo koju godinu kasnije, scena bi bila preterano gej...

U sv. sl. moje uporno odbijanje da doživim igru ozbiljnije nego što treba da se doživi urodilo je plodom. Sjebali smo sistem, probili smo Matrix, oslobodili smo se okova socijalno-kulturološke mašinerije koja uvek tera na uspeh i pobedu po svaku cenu.
Izbegli smo matiš.

Ako i dalje mislite da je ova priča glupa, imajte milosti - to mi je možda bio i najveći uspeh u životu. To i eventualno ono kad sam prvi put bio na klizanju pa se klizao dva i po sata i nisam pao...


Extra vas ljubi Uxiša!
Vjerujte u sebe, ne vjerujte igri - osim ako je ne igrate!

Ridrs kauntr


Pozdrav,
Q