Join the new world

Изведен у ноћи између 26. и 27. марта 1941. године, пуч у Југославији уопште није био патриотски чин. Кнез Павле је био на путу за Брдо код Крања. Ухапшен је у Запрежићу крај Брежица и доведен је у Београд у Министарство војске.
Морао је да потпише оставку. Дуго се двоумио да ли да потпише, када је изразио сумњу у подршку младог краља ово догађају. ,, Па ви бисте и мој потпис фласификовали !.. Ваздуха,одмах сам отишао до прозора, јер ми је било мука од ових људи...`` сећа се кнез.


То су учинила и друга двојица намесника и министар Двора Милан Антић. Затим је кнез одведен у Бели двор и наређено му је да се спакује. У поноћ тог дана морао је да напусти земљу. Целу породицу су укрцали у воз на Топчидерској станици и потом у Грчкој предали Енглезима. Из Атине су затим пребачени у Египат, а одатле у Кенију, у британску интернацију.
За то време, млади краљ је био практично киднапован, и принуђен да слуша своје отмичаре.

Из писма Хјуа Далтона, начелника СОЕ (Одељење за специјалне операције енглеска тајне службе) за Југославију, упућеног из Београда 28. марта 1941. Винстону Черчилу, сазнајемо појединости о умешаноси Енглеске (!) :

”Откако сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успели смо да образујемо и резервни фонд од 16 милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац.

”Благодарећи овом новцу наши агенти су били у могућности да одржавају пријатељске везе са главним Југословенима расположеним против Сила осовине (као што су Тупањанин из Земљорадничке странке и Трифуновић из Народне одбране), а наше агенције за тајну пропаганду непрестано су подстицале народну жељу да се пружи отпор. У ствари, из трећег прилога ће вам бити јасно да је пуч у великој мери Трифуновићево дело, а да је стварну политичку подршку изван старе Владе пружила Српска земљорадничка странка - главни инструмент наше политике, која је (као и Народна одбрана) на нашем платном списку.”

Кнез је непосредно пре ових догађаја, био принуђен да очува неотралност Краљевине потписом споразума с немачком.
Триста авиона прелетело је изнад гостију у знак поздрава.

Био је то, како је написао један историчар, „прави излив политичке љубави”, додуше сасвим дволичан и неискрен, каква је била и цела Хитлерова политика.
Кназ Ђорђе је касније писао Павлу да је био уприличен да га заплаши, и чудио се његовој наивности, јер је знао да ни Британија ни Рајх не желе К. Ј. на карти.

Југословени су били задовољни јер је током званичне вечере фирер изјавио да Немачка нема никакве територијалне захтеве према Југославији (Југославија и Немачка постали су суседи након припајања Аустрије Рајху).
Југославија се ипак упорно држала свог прогласа о политичкој и војној неутралности. Фирер је добро разумео тактику југословенског намесника: Павле је сменио пронемачког председника владе Стојадиновића, држао је јаке везе с Британцима, није желео да да било какву изјаву у корист Сила осовине. Све то је потицало фирера да на Југославију гледа као на „непоуздану земљу”.
Без резултата. „Кнез Павле је умео да ћути”, каже за њега Милош Црњански. Након завршног састанка, „Хитлер при напуштању одаје није покушао да сакрије своје незадовољство резултатом преговора.
[img]http://www.27mart.com/Album/1918-1935/knpkral.JPG[/img]


Након повратка записао је да је сада уверен у „неизбежност избијања рата”. Југословенска влада донела је одлуку о убрзавању наоружања војске, а специјални војни изасланик, генерал Пешић, упућен је у Париз и Лондон на тајне договоре. Добар део југословенских златних резерви пребачен је у Велику Британију и у САД.
,,Веома осећајан, мисаон и повучен” Павле није био рођен да влада. О Хитлеру је мислио да је-опасан лудак.
,,Ја сад водим напоран и тежак живот... Морао сам да се одрекнем свега онога што волим и сад сам принуђен да живим као роб на галији...”
- Ако избије рат - мирно је причао један генерал - јасно је да ће Немци брзо да овладају читавим севером земље; заузеће дунавску и савску низију и три највећа града - Љубљану, Загреб и Београд. Војска ће морати да се повуче у планине Босне, где ће моћи да издржи око шест недеља. После тога нећемо имати више ни хране ни муниције и мораћемо да капитулирамо.
У подне 7. марта Александар Цинцар-Марковић позвао је немачког амбасадора Виктора фон Херена и саопштио му одлуку Крунског савета: приступање Тројном пакту, уз услов да се обавежу да ће поштовати суверенитет и територијални интегритет Југославије, да неће тражити војну сарадњу, као ни пролаз трупа.
Драгиша Цветковић закључује:

- „Боље рат него пакт, боље гроб него роб", била је парола свих оних који су и од рата и од гроба бежали у паници ка мору, остављајући народу Југославије да буде и роб и гроб. Тим истим путем ишла је и цела влада од 27. марта, пошто су претходно потписали капитулацију трупа, послали војску у заробљеничке логоре, народ под немачком, италијанском, мађарском, бугарском и албанском окупацијом, под масакром усташким и грађанским ратом из кога је произашла данашња комунистичка окупација Југославије.
[img]http://www.27mart.com/Album/1918-1935/knpkral.JPG[/img]