Срећа или како је (не) тражити у игрици

Day 2,718, 17:14 • Published in Serbia Serbia • by Sever Vetrovnik

Ереп играм од децембра 2009. године, а већина садашњих играча почела је или те, или наредне године. Искусио сам в1, в2 и остале в-ове, а данас играм углавном из навике.

Међутим, не могу а да не приметим једну чудну и занимљиву чињеницу. 🙂 Већ дуг низ година (и подебљаним словима, година) ми се колективно жалимо како нам се игра не допада, како је пропала, како нас нервира, како админи ништа не раде да је учине занимљивом, како је играчка заједница одвратна и тако даље, и тако ближе. А опет, све то време сви се свакодневно (подебљаним словима, свакодневно) логујемо и у стању смо да проведемо сате и сате улажући енергију и време у игру која нам се не допада и која нас фрустрира.

Дуго сам размишљао како објаснити тај феномен и схватио да се све своди на то каква очекивања имамо од ерепублика.



Па нереална. 🙂



Очекујемо да нам е-Србија буде замена за праву Србију и да функционисање виртуелне отаџбине надомести пропаст скоро свих друштвених механизама у стварности. Зато нам никада ништа није довољно добро јер увек очекујемо савршенство. Због тога не примећујемо реалне успехе које постижемо. Навешћу два примера. У Пакијином мандату прикупили смо све ресурсе и распоредили их тако да их можемо држати уз највише 2 устанка. То је велики успех, нарочито у односу на 4 устанка пре прерасподеле ресурса, а опет, више памтимо што нисмо до свих ресурса дошли за један дан него што смо их на крају прикупили све.
У Елмињовом мандату смо се активирали, напали Чиле у оригиналним регијама и успели да освојимо једну регију и помогнемо Аргентини, а Чиле је изгубио конгрес. Чак смо и дуже време остали тамо. Тај успех уопште нисмо приметили, већ нам је у сећању остало што смо освојили само једну регију, не и то што смо постигли војни успех и суштински помогли савезнику. Слично важи за скоро све промене уведене у игру.

Управо зато што су нам очекивања много већа од онога што се реално може постићи и за шта смо спремни да се заложимо, а сложићемо се да је немогуће да увек сваку акцију изведемо беспрекорно, стално смо фрустрирани и никада нам се ништа не допада. Од изабране власти очекујемо превише, као да неко има двадесет сати дневно на располагању за ереп, а за приближно савршену државу какву очекујемо, треба нам најмање двадесет таквих појединаца и то сваког месеца. 🙂 Знам да бисмо сви хтели да нам стварна држава ради као сат, па да, ако смо се у њу разочарали, идеално друштво, какво нам треба у стварности, изградимо барем на интернету, али се бојим да је та тежња не само осуђена на пропаст, већ и предодређена да буде сталан извор фрустрације. Колико је играча спремно да месец дана по 10 сати дневно води рачуна о земљи у једној онлајн игрици? 🙂

Но, иако је недовољна држава у стварности, односно потреба за јаком државом плодно тле за неплодотворно тражење идеалне и снажне заједнице у виртуелном свету, то није потпуно објашњење. У великој су мери развоју таквог осећаја допринели политичари током председничких кампања, који су и манифестација основног узрока, и даљи његов перпетуатор.

Како би освојиле што више гласова, коалиције су давале, и још увек дају, нереална обећања. Поред тога, једна група странака годинама се налази на власти током скоро целе године, док се друга, њој супротстављена група, налази у опозицији. Такав поредак толико дуго траје да та два блока називамо влашћу и опозицијом чак и када опозиционе партије добију власт. Управо зато што им је вођење државе ускраћено, на изборима оне дају све већа и већа обећања надајући се да ће тако придобити већину гласова, а скоро све потезе власти критикују и када за негативну критику нема основа јер тиме грађанима шаљу поруку да ако им никоји потез власти није довољно добар и свему могу наћи ману, онда би они, да имају власт, све радили много, много боље. Зато се власт увек упоређује с идеалним друштвом и у том поређењу увек губи. Наравно, то се осветило опозицији тиме што превелика очекивања, која подгрева међу играчима, може да оствари веома тешко. Сваки неуспех те групе, док држи власт, прва група, која је чешће на власти, истом мером дочекује на нож. Та психолошка борба је отишла толико далеко да се неретко потеже подела на нормалне и ненормалне с једне стране, а са друге, на издајнике нације и њене спасиоце.

Доста дуго сам у политици и та драма чије чинове посматрамо и у којима играмо већ 6 година прилично ме је исцрпела и уморила, а верујем и све вас. Можда је време да схватимо да нам е-Србија не може бити замена за Србију, да не треба тежити савршенству и пропуштати и неке мање савршене, али опет добре ствари, као и да чак и у случају да у томе оманемо (а зашто не бисмо?), то опет није разлог за нервирање и фрустрацију.