Join the new world

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,

На пољимa родним, бранећи их часно

Китио си цвећем сваког освајача.

Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.



Слободу си вечно, закржљала расо,

Чек’о да донесу туђи бајонети,

По горама својим туђа стада пас’о,

Јер достојно не знаш за Слободу мрети.



Покажи ми редом Витезе твог рода,

Што балчаком с руку сломише ти ланце,

Где је Карађорђe твојега народа,

Покажи ми твоје термопилске кланце.



С туђинском си камом пузио по блату,

С крволоштвом звеrи, погане хијенe,

Да би мучки удар с леђа дао Брату,

И убио пород у утроби жене.



Још безбројна гробља затравио ниси,

А крваву каму у недрима скриваш,

Са вешала стaрих нови коноп виси,

У сумраку ума новог газду сниваш.



Бранио си земљу од нејачи наше,

Из колевке пио крв невине деце,

Под знамењем срама уз име усташе,

Ставио си Христа, Слободу и Свеце.



У безумљу гледаш ко ће нове каме,

Оштрије и љуће опет да ти скује,

Чију ли ћеш пушку обесит о раме,

Ко најбоље уме да ти командује.



Јован Дучић