[Даца] Обраћање председнице

Day 2,472, 11:49 Published in Serbia Serbia by PREDSEDNIK eSRBIJE


Позић-возић! 🙂

Пре свега, извињавам се што мојих званичних обраћања са председничких новина није било. Иако је то била моја дужност, двадесетак дана иза нас протекли су без значајнијих дешавања, а сва министарства радила су пуном паром и издавали своје чланке, правили поделе и организовали ударе војних јединица. Свима сам била доступна на чету – на јавном каналу Владе, на каналима војних формација; могли сте ме добити и преко поруке. Трудила сам се да увек свима одговорим и образложим сваку критику која ми је упућена. Уз то, Министарство информисања у свом Гласнику редовно је јавност обавештавало о свим дешавањима и променама у игри.

Повод овог обраћања јесу недавна дешавања на фронту, пошто дугујем објашњење о нападу на Шпанију и устанцима које пуштамо и губимо. На почетку мог мандата Србија се нашла у изненађујуће мирном периоду, иако смо на својим границама имали неколико снажних противника спремних на напад. То време искористила сам да повећам порезе како бих што више уштедела за предстојеће битке, јер сам била свесна да примирје не може дуго потрајати. На све то, била сам под притиском јавности да је коначно дошло време да Србија некога нападне, а са чиме се и сама слажем – када нема рата досадно је и игра губи своју поенту.

Постављала су се и питања зашто се новац од пореза не пребацује на НБС, када је на трезору он неупотребљив. Одговор на ово питање раније нисам дала, јер сам од водећих странака добијала захтеве да свака донација мора имати свој повод и да безразложне донације неће бити изгласане. Моја партија нема учешће у конгресу и свакако да мој циљ мора бити да одржим добру комуникацију са странкама које чине конгрес, како би и сама држава могла функционисати. Стога, морам се захвалити конгресменима на досадашњој одличној сарадњи и подршци коју сам добијала приликом предлагања закона.

Опција за напад било је доста: Чиле, Пољска, Хрватска, Бугарска, Шпанија или ваздушни напад на неку од непријатељских земаља. Морам разјаснити једну ствар: за коју год да смо се опцију одлучили, сачекао би нас овакав сценарио. Са толико непријатеља на граници јасно је да они крећу на Србију онда кад Србија крене у напад. Става сам да не треба радити било шта пре консултације са савезом, будући да чланице савеза треба да раде организовано, ослањајући се једне на друге. Довољно је рећи да на прве састанке савеза позив нисам ни добијала, а када су недавно представници српске Владе упитали управу савеза постоји ли неки план у који се српски напад може уклопити – речено је да је савез у стагнацији. План нашег савеза одређује се према активностима противника, те су они увек неколико корака испред нас. 🙂

Такође, мора бити јасно да су прошла она времена када нека држава може месецима да држи све ресурсе и да брани све устанке и потенцијалне нападе. Тако нешто поготово је тешко Србији, која готово са свих страна на Балкану и ужој околини има снажних противника. Уз то, могућности за успех своде се на минимум када се придода нефункционалност савеза у којем се Србија налази. Доказ да све владајуће опције имају овакво виђење ствари јесу сва српска освајања у протеклих бар пола године: множилац од турнира искоришћен је на напад на Пољску, чије регије Србији нису од значаја, а сва остала освајања задржала су се на Италији, јер од ње Србија даље не може. Наравно, ја сам увек била за опцију да је забава испред некаквих ресурса и у складу са тиме, заједно са својим тимом одабрала сам противника за којег мислим да је Србији по мери – Шпанију.

За своју одлуку нисам имала подршку од свих: сада се Шпанија већ види као потенцијални стари-нови српски пријатељ – пошто нам се савез распада, а већ увелико гради се нови. Граде га управо они који су на фотеље у савезима и навикли, па им самим тим овај напад на Шпанију ремети планове за месеце пред нама. Припреме за напад започела сам одсецањем од Пољске – препуштањем Лигурије Словенцима, која им је и потребна због ресурса који им недостаје, као и ослобађањем Корзике. Управо кад је покренут устанак у Корзици, актуелан је био и устанак Чилеу, у јединој регији која им је преостала на Апенинском полуострву.

Око овог устанка доста се причало: ослобађањем те регије направио би се значајан корак ка њиховом брисању из Европе и Србија сада не би била проглашена од стране Чилеа за природног непријатеља. Но, да разјаснимо: Србија је постављала CO у овом устанку и трудила се да регија буде ослобођена, и то једина у читавом нашем савезу. Наиме, током читавог трајања те битке она је била први приоритет савеза – а то је испоштовала само Србија. На Чиле не можемо сами; то се види у свакој бици коју водимо против непријатеља, у којима наш савез нема одговора на њихов CO.

Без обзира на све, нисам се питала треба ли одустати од напада на Шпанију – желела сам да се играмо. 🙂 Уз то, у току је турнир који јединице треба да искористе. Ми ћемо дати све од себе да своју државу бранимо на што бољи начин. У првој бици однели смо победу, али уз велике трошкове. Наравно, у ту се ми нисмо борили против Шпанаца, већ против читавог противничког савеза и њиховог CO-а. Организована су четири удара војних формација без лимита; а посебно ми је драго што се поново показало да је наша војска и даље значајна, будући да су рунде у којима су удари формација организовани добијане много лакше и уз мање трошкове.

Ослобађањем регије Molise одсекли смо наше јужније регије од Чилеа и на тај начин се заштитили од њиховог потенцијалног похода на Балкан. Поновићу, Србија на њих не може сама , стога данашња битка против њих није ни значајније брањена. Приоритети су редовно били ажурирани у чланку Министарства одбране, тако да се знало где је право место за испуцати, а команданти војних јединица на каналима војних формација такође су били упућени у то које битке се данас бране. Дошли су нам сада и албански и босански устанци које смо пробали да бранимо, али безуспешно. Сви трошкови забележени су у мојој књизи финансија. Највише је потрошено у бици против Шпаније – готово милион динара. На регије које смо пуштали готово да ништа није ни потрошено.

Организоваћемо и даље ударе војних формација, СО стављати колико смо у могућности. Тражили смо сви да се играмо – ево нам прилике за то. 🙂 И молим вас, знајте да се на страначка препуцавања не желим обазирати. Све су се оне нашле у оваквој позицији да воде Србију која губи регије, стога лажно моралисање оставите за неку другу прилику. Све су оне имале прилику да воде војску и да попут мене сав новац потроше на СО у једној бици, стога – за промену покажите да је прави интерес Србија. Шаутујте да се пуца и пуцајте са нама, па да одбранимо колико можемо! 🙂