Катарза једног навијача

Day 2,100, 10:38 • Published in Serbia Indonesia • by Bodrexin Syrup

Кад сам био клинац, негде између незналачких десет и самоуверених петнаест, олако сам се одрекао партизановштине и приглрио гробарство. Прво ми је изгледао млако, за малодушне и несмеле. За обичне. Потоње је одавало мирис победе, одавало утисак припадности нечему толико снажном, да је сама припадност њему изгледала као врх света. У своју архиву, што ону на папиру, што ову у глави, ређао сам података да броја им не знам. Од играча, утакмица, битних и небитних информација о стадиону, историји клуба и навијачког покрета гробарскога.

Упоредо је текла интеракција са другом страном, оном која симпатише црвено-беле. Није ми се допадало србовање, инсистирање на националном, те њихово самозвано уздизање у национални ибер-клуб. Нисам то мрзео, гадило ми се. Кад смо играли фудбалицу, било у селу, или негде другде, није било Срба или Цигана (других нација код мене нема), већ само оног који је ту, у мом тиму, или у оном другом.

Пролазило је време, гробарство је показивало симптоме који су ми били немили. Прелазио сам преко њих, као што прелазимо према преступима својих милих, иако су објективно - преступи. Тигар или пантер уместо петокраке у сред грба, круна уместо шесторне бакље, скандирање непостојећој Краљевини Србији (једном у низу напрасних утопизама који би нам донели бољитак кад бисмо их пригрлили, ваљда?) су били неки од првих којих се сад сетити могу (хронолошки строј је небитан на крају крајева). Скандирање против Шиптара, скандирање Радовану, застава СРС на Југу. Миц по миц, видим како пада све то у мојим очима.

Свакако да је отклон од колективног којем се подајемо у адолесценцији а који стиже проласком исте један од разлога, но он не умањује објективни суд. Стицао сам импресију да смо упали у замку, да смо упркос почетном исмевању националног које је благосиљала дружина из Љутице Богдана, почели да будемо као они, чак екстремнији. Да ли да би њима доказали да умемо да будемо исправни у погрешном, да сличимо њиховом моделу који има већу подршку у популусу, ко зна.

И онда, као климакс и катарза, дошла је једна утакмица са Војводином, пре неку годину. На Југу сам. A bit of навијање, a bit of ослушкивање. Уобичајене изливе љубави према клубу смењују до тада мени незнани стихови:

''Уз Партизан одрасто ко ја,
За Војводину сада навија,
Пичка највећа, душа продана,
Пола Мађар, пола усташа.''

Какав удар у вугла. Никад нисам репетирао усмене заповеди вођа које су вређале друге, Шиптаре, цигане, ма било кога јер ме не занимају други. Занима ме Партизан. И онда ово. Осам десетих понавља у делиријуму. Несвесни ружноће коју бљују, несвесни бруке коју прирећују себи, али и браћи из Аутономне Покрајине. Ма, несвесни бруке коју приређују спорту.

И то сам приписао мањини која руководи, пред самим собом правдајући неуку већину. Ипак, нешто је напукло.

Пролазе године а гробари све гори. У мојим очима. Љубави према клубу је све мање, глупости све више. Родили у се Забрањени, пао је Иван. Зашто, не знам, али је пао. Главоње шамарају играче, клуб ћути, држава толерише.

А дијапазон нишчег се шири. Нови Пазар је ушао у Лигу. Мухамеданци из Рашке области су већином црно-бели. Но, то не смета гробарима да се докажу већим Србима од цигана. Морају да помену Обилића и Мурата људима који навијају за нас, а у чијој екипи је скоро па увек пола ''правих'', православних Срба.

Јад. Чемер. Капитен са шипке је најбољи друг капитену са ''лимунда''.

И ето... Круг сам затворио. Ионако ми је колективни идентитет био неубедљив субститут. Ваљда сам из клиначког конформизма и ишао за њим. Или боље рећи, себе лагао да сам за њим ишао.

Опет сам партизановац.