РАТНА ПРИЧА

Day 1,957, 10:46 • Published in Serbia Serbia • by wolfpeace


Пријатељи се обично сретну у некој кафани, да се уз хладно пиво присјете лијепих тренутака из прошлих времена, или у породичној атмосфери, да уз домаћу ракију и кафу оживе успомене на дане младости, док нам дјечурлија трчкара око ногу и смета у разговору. Само ја, пошто сам имао несрећу да будем рођен у еБосни, већину пријатеља посјећујем на гробљу, јер су се они већ одавно преселили у Царство Серверско. Ово је прича о једном од њих.

Возим овом нашом еРепубликом Српском и на пола пута еМодрича – еБрчко скренух десно уз некакав поток. Испред мене се отвори нестваран пејзаж густе храстове шуме и старог, прашњавог сеоског пута, којим смо некад ишли на борбену линију одбране коридора када би еБиХ дигла устанак. Просто да не повјерујеш да тако нешто још увијек постоји на шару земаљском, поготово у непосредној близини магистралног пута којим сам се толико пута тенком провезао.Занесен овим фасцинантним пејзажом, за тренутак заборавих да овдје нисам дошао да разгледам крајолик, већ да обиђем гроб једног од мојих најбољих ратних пријатеља.

Милана сам упознао давне '92.године, када сам добио прекоманду у 1.Оклопну бригаду која је била распоређена дуж „Коридора живота“. Моја тенковска јединица је била распоређена баш овдје, на ливади поред сликовитог шумарка. Одмах при јављању новом командиру,некакав огроман Херцеговац је почео да ме малтретира да одмах морам ићи да чистим тенк јер је, ето, он уморан, а ја фришак и одморан, од куће. Милан који је до тог момента мирно лежао на свом кревету, одлучно стаде пред кршног Херцеговца и рече: „Њега да оставиш на миру, он је у мојој посади тенка и под мојом командом“.

Ни сад ми није јасно зашто ме је узео под заштиту, можда зато што сам имао само 20 година а он скоро дупло више,можда сам му био просто симпатичан али ми је захваљујући њему боравак на ратишту био за нијансу лакши. Након што је четом процурила вијест да је стигао нови тенкиста, који редовно добија цигаре и није шкрт, многи су покушавали да ми буду пријатељи, укључујући и Херцеговца јер је тад цигар вриједио више од злата, а ја сам имао своје канале којим сам се снабдијевао. Међутим дал' због тог нашег првог сусрета или Миланове поштене душе, нас двојица постадошмо нераздвојни.

О нашим ратним авантурама би се могло много писати, ал' се најчешће сјетим најтежег дана. Сјећања навиру...Још неколико дана и ми ћемо кући, смјена. Звоно „Пољског“ телефона на Ризону ми прекида ручак. Пошто нема дежурног оп-а, ја се јављам. Са друге стране „жице“ човјек плаче и тражи неке од мојих сабораца. Каже ми погинуо... Милан... Шокиран, рекох му да понови... Испаде ми слушалица.. Проби ме хладан зној, трчим и тражим моје пристигле саборце. Сви нијеми, како кога видим само ме блиједо гледа и крсти се. Једва ми се мисли разбистрише и спознах истину, да је мој саборац, друг и пријатељ Милан, погинуо. Разнијела га граната испаљена са еХрватског положаја.Кажу, имао је више рана него година. Тог дана нешто је у мени умрло.

На породичном гробљу, у нетакнутој дивљини Сервера, од које и душа задрхти, почива један од мојих најбољих еПријатеља. Док стојим ту пред спомеником и гледам свијећу док гори, осјећам се некако спокојно. Све ми се чини да ме штити његова душа коју осјећам да лебди ту негдје покрај мене. Једино ми тешко пада што ми чак ни она не може рећи да ли се та погибија могла некако избјећи. Свијећа је догорјела... Враћам се из сјећања у стварни живот... Објави, ентер.


Истинита прича која је модификована због админа... Wolfpece