Тражим помиловање

Day 1,897, 13:42 • Published in Serbia Serbia • by Vudstok

Нисам се ни тад добро носила са тим.
Радовала сам се у почетку као и свако друго дете које не воли да учи.
Временом је то постало...
Одвратно.
Сећам се.
Шалтам канале.
И зауставила сам се на дневнику, не знам ни ја шта ми је било.
Након црне хронике.
Ја сам јецала.
Није ми било јасно зашто.
Нисам познавала људе.
Али сам плакала и плакала.
После сам се смејала.
Ваљда то тако иде.
Нешто се тад десило.
Променило се.
Нешто је умрло.
Нешто се родило.
Рекла сам себи једном ако се деси то поново.
Да не желим да сам овде.
Да не желим да ме буде.
А десиће се.
И није ми свеједно.
А трудим се да ми буде.
Кружила сам.
Припремала се.
Али ништа.
Исто као и да нисам.
И не сналазим се са осећањима која су ме преплавила.
Данас нисам ништа чула после те реченице.
И тог погледа.
Кренула сам да кажем, гласа није било.
Ебена кнедла.
Пре је није било.
Ретко.
Само кад засерем нешто.
Онако гадно.
И сузе су биле ретка појава.
Сећам се и оних момака.
Мене неповезану.
Блентав поглед.
Слушам и смејем се.
Могла сам и ја да је причам.
Али сам је само понављала у глави.
И није ми јасно шта доноси сутра.
Ништа треће.
А ја не знам да ли умем да одлучим.

И био је уторак.



Тражим помиловање за згужване мисли
За оне који су се изгубили
и своје срце стисли.

За оне који клецају под теретом свог брема
И који не знају да за све треба времена
За оне који хоће да на пречац постигну много.

Тражим помиловање за оне који беже од живота
И који су заслепљени идејом
Да постоји дивота
Једино изван наше планете
За оне који беже као дете
Кад се пред њима укаже проблем
Којем у очи треба погледати.

Тражим помиловање за оне који сами себе не разумеју
Није зато што не умеју
Већ зато што су се удаљили од себе
И што њихово срце тежак терет гребе
Што су сами себе натоварили.


Десанка Максимовић