O trenutnim okolnostima

Day 1,270, 04:17 • Published in Serbia Serbia • by Ludooki


Drage Srpkinje, Srbi, braćo, sestre, maslačkinje i maslačci. Trenutno se nalazimo u zanimljivoj situaciji koja će najverovatnije rezultirati time da eSrbija sutradan neće postojati na mapi Novog Sveta. U toku je bugarski napad na Vojvodinu, našu poslednju regiju koju ćemo izgubiti i tako biti obrisani, ili ćemo se odbraniti pa ćemo je izgubiti u napadu eHrvatske koji će nemonovno uslediti odmah nakon zatvaranja te bitke. Sasvim je izvesno da će Vojvodina tada pasti, jer će većinski velnes našeg stanovništva biti potrošen protiv eBugarske.

Dakle, bićemo obrisani, hteli to ili ne hteli i diskutabilno je šta bi u ovom trenutku trebalo da radimo. Nalazimo se u teškim okolnostima. Situacija sa predsednikom je takva kakva jeste, političke stranke (sve skupa) se ponašaju tako kako se ponašaju, saveznici nam pomažu toliko koliko nam pomažu i tako dalje.



Neću vam reći: "Udarajte protiv Bugara, Vojvodina se mora odbraniti". Neću vam reći ni: "Pustite Vojvodinu da padne, to je strateški bolje po nas". To je u ovom trenutku sasvim svejedno, jer su naše bitke odavno izgubljene povlačenjem loših poteza koji nam se sada obijaju o glavu.

Međutim, sada, kada se suočavamo sa brisanjem (što uopšte nije strašna stvar koliko neki pokušavaju da predstave, zaslepljeni ponosom i sujetom) nema smisla tražiti izgovore i potpuno je besmisleno upirati prstom na drugu stranu pre nego što pogledamo sami sebe i svoje postupke (gde su "druga strana" eHrvatska i/ili vlasnici igre, a "mi" smo mi, eSrbi). Nema smisla sada kukati zbog višemilionske štete koju protivnici (a maslačka mi i saveznici) dnevno istenkuju. Iz tog kola smo imali priliku da izađemo i prokockali smo je.



Ovo što sada radimo je analogno sledećem primeru. Zamislite da igramo basket na nekom turniru, a u našoj ekipi svi niži od metar i osamdeset. I onda nam zapadne ekipa sa dva dvometraša. I mi krenemo da igramo puni inata. "Ma šta nas briga, razbićemo mi njih". Rezultat na poluvremenu - 76:12 za protivničku ekipu. Broj protivnikovih "banana" - 26, broj protivnikovih skokova u napadu - 47, broj protivnikovih skokova u odbrani - 3 (nije bilo potrebe da skaču jer nismo ni mogli da ih prođemo). Mi idemo kod sudije i žalimo se što je dozvolio da na turniru učestvuju dvometraši. Sudija nam kaže: "Pali" i svira početak drugog poluvremena.

U situaciji kada utakmica ne ide nama na ruku kasno je žaliti se na pravila na koja smo odavno pristali prijavljivanjem za fiktivni turnir u basketu. Trebalo je da pozovemo u ekipu neke drugare koji su viši i masivniji, da mogu da zadrže ove bandere pod košem. Ili da se bolje organizujemo u napadu i odbrani, jer nije visina jedina stvar koja određuje pobednika. Ili da, na kraju krajeva, ni ne učestvujemo na turniru.



Slažem se, nefer je što se pobeda može kupiti, ali priliku da nešto promenimo, da zaista utičemo na stvari smo imali pre nešto više od 2 meseca. Taj trenutak je prokockan zbog inata i razmišljanja vrućom glavom, a posledica toga je banovanje mnogih ljudi, od kojih je nama najbitniji ovaj.



Juče, prekjuče je pokrenuta priča o novom bojkotu. Koliko je to izvesno - ne znam, ali ako ta priča zaživi budite svesni da je to napuštanje utakmice pri rezultatu 76:12 za protivnika. Dakle, ili jedi šta si zakuvao, ili napusti sahranu. Treće nema.

Problem eventualnog novog bojkota je što bismo teoretski bili pod okupacijom dugo-dugo-dugo. Makar mesec dana tokom kojih bismo demonstrirali svoju volju. Ovo bi najteže palo onima koji čine većinu u eSrbiji, a to su ljudi dovučeni u igru naprženim pričama o borbi sa Hrvatima. Tu opet na snagu stupaju ponos i sujeta koji će nas dovesti do toga da broj eSrba opadne. Deo aktivnih će preći u dvoklik, deo dvokliktaša će potpuno napustiti igru i tako ćemo efektivno biti žrtve Tursko-Grčkog scenarija koji smo do nedavno planirali da sprovedemo nad eHrvatskom. Ironija, zar ne?



Ono što je bitno da svi shvate, posebno novi igrači, ako je makar neki ostao od onog priliva novih koji smo nedavno imali, je sledeće. Brisanje države nije kraj, jer ovde kraj ne postoji. To jest, kraj je kada vlasnici igre prekinu da održavaju istu i pogase servere. Dobar primer za to je eBiH koju smo brisali trinaest ziliona puta, a pre neki dan su nam osvojili originalnu regiju. Tehnički, osvojili su je manje-više hrvatski tenkovi, ali poenta je ista.

Zapravo, sada počinje zanimljiv deo. To što mi nismo navikli ili što ne znamo da gubimo je problem nas kao pojedinaca. Potrebno je da se prilagodimo "novim" pravilima i da probamo da izvučemo korist, ali i pouku iz čitave priče. Govorim u prvom licu množine da vam ne bi bilo neprijatno što se separatišem od vas. 😛