13.05.

Day 2,731, 05:12 • Published in Croatia Croatia • by ultragudra

21:00 sati je. Dolazim na stanicu točno kako je dogovoreno. Nema još nikog.
Limpa pljugu. Croatia, te su sad najpopularnije. A i dođu 200 dinara. To
nažicam za 5 mniuta. Dolazi Kroner. Znao sam da bu on zicer tu a za ostale
sam skeptičan. Kao kaj bum tak rano išo kad i onak cigana ne bu do sutra
ujutro. A i tad bu rije ko dreka. Nabijem na kurac takvo razmišljanje.
Čekamo još malo a onda sjedamo na bus. Putem prepričavamo Banja Luku. Fini
smo pičvajz napravili al nam rija nije ostala dužna. Vratit ćemo im to kad
tad. Možda već sutra. Miris sranja se ionako već danima osjeća u zraku. Na
glavnom dobro poznata ekipa. Ekipa kaj je konstantno u lovu i kaj je uvijek
tu di se pije, di se loče i di se prave izgredi. Buba ih predvodi sa flašom
konjice u ruci.Dolazi i Vugla sa svojima iz Maksimira. Ima nas 30-ak. Rije
slabo a i ništ ne kuže kaj se događa. Raspoređujemo se po peronima i
čekamo. Vlak iz smjera Karlovca staje. U munjevitoj akciji slažemo na pod
domaće odrpance iz Korduna, Karlovca, Like... Iskusno se razilazimo sa
mjesta zločina prije zbunjene rije koja nemre više ništ napravit osim
nazvat hitnu. Dojmove zbrajamo u bazi. Naručujemo pive. Žedni smo za
popizdit. Stavljamo na hrpu oduzete šalove i gledamo kaj ćemo s tim.Bacamo
to sranje u smeće. Koji ćeš se kurac hvalit s time. Jedini ulov kaj vrijedi
je glavna ekipa iz Beograda. I tu se moramo skoncentrirati da ne bude
grešaka. Naručujemo još pivi. Već je skoro 24:00. Sad nas ima već preko 50.
Vlak iz Beograda ne smijemo propustit. Po već uobičajenoj taktici krećemo
na položaje na perone, al ovaj put nije ni rija glupa. Ima ih ko dreka i
bolje su organizirani. Nema šanse da nekaj napravimo na peronima. Mijenjamo
taktiku i buksamo se oko obližnjih zgrada i parkića. Dolazi vlak. Cigani ispadaju. Ima ih zicer 100 da ga jebeš. Bahati su i kurče se. Rija ih prati niz Branimirovu. Zalećemo se i napadamo na začelje kolone. Flaše i kamenje lete u pičku materinu.Murija kreće u protunapad a mi paljada prema trgu. Ne pada mi na
pamet kačit se sa rijom. Ak padnem kaj bum onda!? Nije još vrijeme za to.
Za sada...Jutro dočekujemo u jebenom Saloonu. Kroner i ja. Dobrano
podmazani i punih džepova. Jebenog šminkera samo pogledaš i frajer nam sam daje
lovu. U dućkasu uzimamo po četvrt kruha, 10 dkg parizera, pivu, sjedamo na
klupicu i boli nas kurac. Dobijamo se. Bit će to dug dan. Na trgu se
napokon nalazimo sa ostatkom ekipe iz kvarta. Galamim na njih: kaj je di
ste bili cijelu noć dok smo ganjali cigane!!?? Odmah ih sve zanima, ko,
kaj, di, ovo, ono. Laganini im odgovaram: „ko je bio zna“ Jebite se, nemamo
vremena za priču, cigana je već pun grad. Došli jutarnjim vlakom, potegnuli
ručnu na Borongaju i razmilili se gradom. Zajedno sa ekipom s Maksimira
sjedamo na tramvaj i pravac Borongaj. Na Heinzelovoj snimamo sumnjivu
ekipu. Izlazimo anva i lagano prema njima. Ima ih 10-ak ko i nas. I oni su
nas snimili, nisu glupi i vidi se odmah da nisu neki padobranci. Zalećemo
se i slijedi žestoki šakački okršaj. Opasno smo nabrijani, na svom smo
terenu i to prelazi u našu korist. Dobivamo ih. Vide to i oni. Vide da im
slijedi poraz. Najveći među njima pičkasto vadi nož i poteže Tižua po nozi.
Pojavljuje se rija. Kupimo Tižua i mičemo se. Samo pičke bodu jebem im
mater cigansku. To kaj smo ga nakon toga složili na pod i spojili s
asfaltom nam nije neka utjeha. Tižu opasno krvari iz noge. Furamo ga u
jebenu traumu. Hoćemo ostat s njim ali Tižu neda. Tjera nas da idemo dalje
a on će se sam pobrinuti za sebe.Pred sjever dolazimo 3 čuke prije tekme.
Sa svih strana dolaze informacije o šorama sa ciganima. Pun ih je grad bio
a sada je većina pod jugom. Leže na parkingu i boli ih kurac. Kreće nas 150
prema dole. Putem kupimo sve kaj nalazimo. Spremni smo na sve. Ovo je možda
zadnja prilika za obračun. Vidimo ih u daljini. Ima ih pun kurac. Ima i
rije. Ispaljujemo arsenal a onda se zalećemo. Prvu liniju metemo bez
problema i cigani se povlače. Al ne zadugo, uviđaju da ih ima bar 3-4 puta
više. Kreću u kontranapad. Nemamo kaj drugo nego se povući. Nemremo im
ništa. Bježimo. Sjever je već skoro dupke pun. Ekipa je skroz nabrijana,
pjevamo o Tuđmanu, Hdz-u, vrbama. Oni sa juga spominju Dražu, Vuka i
Vojvodu. Rat se osjeća u zraku. Vadim baklju kaj smo zbuksali u wc-u,
kresnem ju i započinjem Lijepu našu. Cijeli sjever prihvaća i sa visoko
uzdignutim rukama pjeva zajedno u glas. Okrećem se i nemrem vjerovat koga
vidim Tižu sa krvavim povezom preko noge. Velim mu da nije to smio
napraviti da mora ostat u bolnici a on skulirano odgovara: „a jel bi ti
ostao pa da propustiš antologijsku tekmu!?“ Odgovaram mu sam sa smješkom.
Nema se kaj tu dodati. Respekt.Na jugu kreće pičvajz. Ne kužim dobro kaj se
događa al vidim da cigani probijaju ogradu i kreću na naše. Lijepo sam reko
da treba ići na jug al mene nitko ne sluša. Nebo se zažutilo od stolica.
Nemrem trpit da mi trgaju moj stadion. Skačem na ogradu i počinjem ju
trgati. Pada ko iz pičke. Rija je nabrijana i lamaće pendrecima ko blesava.
Pružam otpor. Kamenje leti na sve strane. Padaju bengalke po glavama
rije.Probijamo ih. Ulazimo na teren i krećemo prema jugu. Dvojicu zalutalih
pandura šoramo na sredini terena. Dolazimo pred jug. Tu je već ozbiljnija
rija. Imaju oklope, kacige i vizire. Gađamo ih ali ne trzaju. Ko da gađaš
glinenog goluba sa pljucom. Kreću na nas. Bježimo do sjevernog gola. Tu se
grupiramo i odbijamo riju nazad. Slijedećih sat vremena naizmjenice napada
rija pa mi. Mi koristimo kamenje i baklje a oni suzavce i pendreke. Nailaze
vatrogasna kola. Šoramo i po njima. Jebiga buraz, ko nije s nama taj je
protiv nas. Vide da nećemo van sa sjevera pa bacaju suzvace drito na
tribinu. Suzavih očiju izlazimo van. Al nije još gotovo. Krećemo prema
jugu. Putem se pale auta sumnjivih rega. Pjevaju se nacionalističke. Opet
napadamo riju koja ih štiti ko da su njihovi. A po nama udri. Uzvrćaju opet
sa suzavcima ali ovaj put i sa gumenim metcima. Pun mi je kurac više tog
ganjanja i umoran sam za popizdit. Srećem Razbua. Ostale sam odavno
pogubio. Uviđamo da već satima nismo popili kap vode a kamoli pive. Žedni
smo i gladni ko grabe. Odlazima doma. Kaj smo napravili, napravili smo.
Ulazimo u stan, stari nas dagle, brijem da sad kreće lekcija a možda i koja
pljuska... A on samo kratko odgovara: „bravo dečki, tako se brani, Zagreb i
Hrvatska!!!“.


Za sve Bad Blue Boyse i ostale navijačke skupine za koje je rat počeo 13.05.1990 na stadionu maksimir a završio polaganjem života na oltar domovine Hrvatske






MEDIJSKI PARTNER:
Rakija je zakon