[УМНеС] Невесињска пушка - II део: Ток устанка и његов исход

Day 2,809, 06:27 • Published in Serbia United Arab Emirates • by Vojo Delija

Током пролећа 1875. централна турска власт је настојала, преко комесара које је упутила у Невесиње да изађе у сусрет захтевима хришћана. Чак је и босански валија Дервиш-паша ступио лично у преговоре са Невесињцима. Турска се показивала спремном да им да слободу вере и равноправност пред судом, да их заштити од насиља заптија и напада на образ њихових жена и да се закупнина узима у складу са законом и у згодно време (после жетве). Међутим, осиони домаћи муслимански феудалци нису дали да се у било чему крње њихове дотадашње привилегије. По повратку Дервиш-паше у Сарајево, невесињски муслимани под вођством Али.бега Реџепашића, насупрот ставу кајмакама и мутесарифа били су државни магацин и узели оружје и муницију.

И у српском устаничком корпусу било је разлика у гледањима на даљи ток догађаја. Сеоски кнезови и добар део варошана били су спремни да приме турске концесије, за разлику од неких хајдучких харамбаша који су били знатно радикалнији. Народне старешине су следиле умерено држање Београда и Цетиња, као и званичне Русије. Догађаји су почели да се убрзавају оног тренутка када је хајдучки харамбаша Перо Тунгуз, са својом четом, 23. јуна/5. јула у Бишини, на Ћетној Пољани, пресрео један турски караван и убио 7 кириџија Подвележаца. Турци су одмах предузели оштрије мере. У Кифину Селу је 7.јула решено да се убрзају припреме за устанак и да се он прошири на околне херцеговачке крајеве. Већ 9. јула, као што је на почетку речено дошло је до прве борбе на Крековима. Устанак се брзо ширио по другим херцеговачким крајевима, а месец дана касније захватио је Босанску Крајину. У наредних неколико месеци устанак је добио широк замах, херцеговачке устаничке снаге су се добро носиле са турским снагама – храбро су дочекале напад Селим-паше код Зовог Дола, првих дана августа заузеле су Дугу и Крстац, затим Корита, Турци су разбијени код Горанског и на Бијелој Долини. Напад на Невесиње извршен је 29. августа 1875. и то из правца од Грепка са подножја Градине и од Невесињског Поља. Турске снаге у Невесињу бројале су око 370 низама и већи број башибозука и око 300 коњаника у Оџацима Љубовића, док су устаничке снаге бројале 2700 Херцеговаца и око 700 Црногораца. Напад је био извршен у свануће, борба је трајала цео дан, Турци су уз помоћ топовске ватре пружали јак отпор. Устаници су успели и поред недостатка муниције да заузму варош, док су се турске снаге повукле у утврђени део вароши. Запленивши доста оружја и муниције, устаници су се повукли, изгубивши 74 борца. Највећу и најславнију победу устаничке снаге су, касније, однеле на Муратовици над 6 батаљона Мухтар-паше, запленивши 2 топа, 20 товара муниције и много другиг материјала. Турци су имали велике губитке у људству, према руским изворима скоро свих 6 батаљона Мухтар-паше било је уништено.


Херцеговци у заседи

Устанак је од почетка изазвао пажњу међународне дипломатије које је наступила са пројектом реформи у побуњеним провинцијама. Неуспех тога програма ескалирао је 1876. у рат Србије и Црне Горе против Турске а 1877. и рат Русије против Турске. Српски покрет је од самог почетка, од Невесињске пушке, ушао у лавиринт међународне дипломатије и интереса великих сила, које је тешко било докучити, још теже неупућеним и високој политици недовољно вичним устаничким вођама. Исход Велике источне кризе, као што је познато био је поразан по српски национални покрет, пре свега због окупације Босне и Херцеговине и настанка оне аустроугарске политичке лабораторије која је просто производила експерименте над Србима. Постоји врло основано мишљење да је Аустро-Угарска подстакла кризу да би се дочепала Босне и Херцеговине и великог дела Балкана. У пролеће 1875. Фрањо Јосиф је посетио Далмацију, у Имотском је примио фрањевачку херцеговачку делегацију, акција за устанак у католичким крајевима Херцеговине, у Стоцу и Љубушком била је врло јака, ношене су аустријске заставе и узвикивало се „Живио хрватски краљ Фрањо Јосиф“. Неки аустријски официри, као Роскијевич иду кроз Херцеговину и агитују за устанак.


Споменик храбрим Херцеговцима и јунацима Невесињске пушке

Србија и Црна Гора и Срби у целини нису били премни за велику борбу за ослобођење, ни дипломатски ни војнички а ни економски. Људи који су кренули тај устанак нису ни слутили такав исход. Они су тврдо веровали да своју крв и животе на Муратовици, Глухој Смокви, Црним Потоцима и на другим странама дају за велико дело народне слободе и народног уједињења. И поред изневерених нада и очекивања и у суштини великог пораза српске националне идеје, 1875-1878. историјско прегнуће Невесињске пушке, величина њихове родољубиве енергије и нарочито велики идеал српског ослобођења и уједињења остали су трајно надахнуће потоњим покољењима.

Поздрав до следећег чланка од Воје и ''Удружења младих новинара еСрбије - на услузи народу''