Join the new world

Поздрав другари.

По ко зна који пут ево ме опет, седим, пишем и надам великом броју читалаца овог чланка. Најпре одмах да вам кажем да ће овај чланак бити посвећен ономе што пише у наслову наравно, али ово је вид неког малог увода и осврта на остале ствари како не бих сада гомилао то у пар наставака.
Прво диктатура је пала, увидео сам шансу да се кандидујем за председника Србије. Наравно да сам био свестан да су ми шансе минималне, али основни циљ је био појављивање међу самим кандидатима, топ 5! Уз помоћ пријатеља успео сам да се ту и нађем, и овом приликом им захваљујем. У међувремену диктатура је поново успостављена, мој први део кандидатуре није прошао онако како сам очекивао и једноставно сам своје планове свео на то да сем појављивања неће бити ништа више. КАКО НИСАМ ПОБЕДИО ?! ШТА ЈЕ СА ВАМА БРЕ ?! ШТО НИСТЕ ГЛАСАЛИ ?! Шалим се наравно, хвала свима који јесу и ја сам задовољан, испунио сам своју жељу након 4 године играња....



Што се сада главног дела тиче, покушаћу као и у претходна два дела, да то буде занимљиво...



Прошло је већ пар сати од битке...Лежим у кревету, већ се може рећи да сам дошао себи. Нисам баш најбоље, свестан сам и сам те чињенице али горим од жеље да се вратим назад, да прицпуцам опет, али наређења су наређења. Недавно сам приступио групи пилота Србије који се у авио биткама боре да спрече непријатеља да преузме иницијативу. Нисам био баш међу бољим пилотима али у оваквим ситуацијама сваки човек који може да помогне је добродошао. Време пролази исувише споро, нико не долази, од како сам склоњен с фронта нисам чуо вести...Забринут сам, покушавам да скренем мисли и прекратим време, пуштам музику, гледам у празно, минут је као година...Хоће ли ме икада позвати, јесу ли наши живи уопште?





БУМ! Упадају унутра и узвикују ми да устајем и пожурим....Изгледа да је време да се полеће, кажу непријатељ ударио никад већим бројем авиона...Како ми ноге дрхте, не могу да се контролишем. Али настављам да трчим, покушавам да победим страх.. стижем у врло кратком периоду до места полетања. Гледам око себе, много младих и неискусних, пилота попут мене, који иза себе имају тек толико пилотирања да се може рећи да само знају да узлете и слете, не више. Није ни то мало, не желим да потцењујем никога али сам свестан и сам да смо ми ту да поправимо бројно стање. Подижемо једни другима морал, храбримо се, види се да то свима значи. Након тог неког хаоса, сео сам у авион, гледам команде и спремам се да узлетим, нема времена да се чека.





Како узлећем, срце ради као лудо...Није пуно прошло ето мене већ у сусрет њима...Не могу ни сам да поверујем колико их има, али у исто време питам се јесу ли и они сами ишта искуснији од мене. Нема шта више да се чека, овде и нема неких наређења, маневришем, пуцам по вољи , ово је овде тотална анархија...Тотално сам изгубљен, не знам више ни где летим, ни ко су наши, превише је овде авиона...После пар секунди долазим себи, сабрао сам се, успевам да погодим противника и под налетом адреналина дерем се и пуцам , пуцам неконтролисано..Бес је прорадио, не знам ни да контролишем ни емоције, ни пуцање ,сам сам мокар, гола вода...





Покушао сам да се запитам шта радим ја заправо, да ли су ме због тога послали али у том тренутку осетих да одједном падам, погођен сам. Авион је запаљен, спуштам се невероватном брзином док дозивам помоћ несвесно иако знам да нема ко да ме чује или спаси...У тренутку скапирам да треба да се катапултирам, успео сам, отварам падобран и полако се спуштам...Знам ли где ћу, шта ме чека ? Немам појма али ми је то мање битно, у стању сам шока.(Могадиш 😁 Како се спуштам тако метак погађа падобран, крећем вртоглаво да падам , опет се дерем...МРАК.





Отварам очи...болница... Чујем око себе вику и дреку, али као у даљини, и даље сам јако лоше. Покушавам да скапирам шта се дешаваи у том тренутку успевам да разумем да неко виче да сам дошао себи. Долази доктор, уперио је лампу неку у очи и говори да сам добро. Хтедох рећи да и нисам баш али нисам успео реч изустити. Дошло је више њих, али нисам их препознавао...Доктор је почео да ми поставља нека питања на које углавном или нисам имао одговор или нисам успеевао да изговорим оно што сам желео. Споменуо је нешто у вези битке а ја сам почео да се присећам...навирале су слике пада, успаниченост, почео сам да бунцам и опет последње чега се сећам да су кренули да ме смире.





Опет сам се пробудио, сада сам већ био много боље, али и даље слаб. Пришао је доктор и објаснио да сам под седативима и шта се све десило... Рече да су ме нашли како лежим, опасно повређеног, кичма је страдала, не зна ни да ли ћу опет моћи да ходам..Као да га нисам ни чуо упитах га само јесмо ли победили... Одговори ми да јесмо и да је то било пре месец дана. Скапирах да сам био у коми...Али осмехнуо сам се, успели смо !





Сада најиксреније, извињавам се људима који су читали прва два дела, морали су мало дуже да сачекају на трећи, али имао сам обавеза и надам се да сам се сада колико толико искупио и да ће вам се допасти. Можда и најтежи део за написати, али опет ето на неки мој начин и оно како сам ја то видео. Да мало променимо класичне ратне анализе, већ имам идеје за неке друге текстове, који чак можда могу бити и дуже приче али отом потом.





На крају желим са вама да прославим свој 4. рођендан који је био 1.9. на тај начин што ће првих 10 људи који прочитају овај чланак добити по 10 тенкова квалитета 7 а других 10 по 100 хлеба квалитета 5. Како бих био сигуран да сте прочитали, или макар потражили, сакрио сам у тексту реч коју треба да ми пошаљете у приватној поруци. НАПОМЕНА: ТУ РЕЧ ПОШАЉИТЕ У ПРИВАТНОЈ ПОРУЦИ ЈА ЋУ ВАМА ТЕНКОВЕ ИЛИ ЛЕБАЦ. 🙂 Уз ту реч слободно можете да прокоментаришете и текст.
Тенкове и лебац шаљем сутра.



Шта зна народ шта је 100%


Морални победник, СпееД94
О7