Устани Србијо!

Day 2,901, 07:13 • Published in Serbia Egypt • by A m o n RA

 
                                  Захарије Орфелин - Плач Сербији


 

ПЛАЧ СЕРБИЈИ


Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша прeђе плодна,
пресилним царевима и храбри солдати,
сад у ропство другима морали се дати.

Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ,
моју трзам утробу, јер ја немам помоћ:
који су ми од најпре добри друзи били,
сад су ми се велики врази појавили.

Славни моји цареви и вожди велики,
с моји храбри витези и сини толики,
оштрим мачем падоше у својој држави.
Ах, на жалост горку ми остах ја без слави!

Морала сам већ поћи ја к различним царем,
горке сузе лијући мећем се у јарем.
Сви се мени ругају и хулу сви кажу:
"Ето наша робиња!" - а бреме налажу.

Српске моје границе и земље ридајут
что храбри ми витези туд не пројезжајут.
Разорени градови сви пусти већ остали,
куле бојне српске све и дворови пали.

Ах, несрећа та моја до ада ме сведе,
свако веће зло своје спутив на ме седе.
Уви мени несрећној! Гди су цари моји?
Где војводе преславне са храбрим воји?

Једна чада у Турској, а посвуда друга
стењут љуто, жалосно, - их, прегорка туга!
По толикој ја слави и мојој храбрости,
поругана стала сам, - о, моје жалости!

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути,
трзајући с', утроба срце ми преврати.
Врази моји проклети мене преварише,
радост моју посљедњу навјек заточише.

Сви веће врази моји руками пљескајут,
хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:
"То ли она преславна Србија у свету?
Сад слушкиња наша бист, дала с' нама под пету."

И сви моју пророци славу возљубили,
с чадми моји у ропству мене оставили;
добро опшче презревше, преко мене гледе,
само о том пекут се да славу наследе.

Оружја сва моја враг мој затупио,
перо своје са мојом сабљом заоштрио:
у крв моју умаче, на ме злобу пише,
чада моја ногами газећ, злобом дише.

Потоке већ от суза лијет око моје,
јербо срце жалости испуштава своје:
изнемогла снага сва, пун је свак жалости,
јер сам се ја лишила моје све храбрости.

Добри моји синови ни у што сви стали,
оружија са плећи врагом дат морали;
сисе они змијеве сисати гоне се,
са свих страна вражије напасти боје се.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Србије, бивше тогда једне;
а сад седим жалосна, у ропству тужећи,
и за мојом храброшћу прегорко плачући.

Помрачи се и вид мој, руки ослабили,
згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.
Славна моја сва храброст на Косову паде,
а тко ће ме утешит, нејма тога саде.

Стреле своје на мене врази напрегоше,
очи моје и срце најпре избодоше;
покрај мене тко ходи слободно ме стреља,
шкрипе зуби на мене, - то је свима жеља.

Косе моје на сабљу врази моји вијут
и ногама тлачу ме, а по лицу бијут;
чада моја прогоне, Марсу љуту дају,
и тим срцу мојему жалости задају.

Зубе су ми избили и одсјевки хране,
отрови поје мене и сине ми јадне;
и дан и ноћ труде се да у јаму своју,
ах, Србије жалосна, баце душу твоју.

Где су сада ближњи моји? И сестра остави,
сасвим мене презрела, помоћи не јави.
Ах, Србије пребедна! Сви тебе презрели,
и сосједи и друзи већ те оставили.

Но и сами синови моји веће стали
јогунасти, свирепи, и тугу ми дали;
трзају ми утробу, сами се сви смели,
а не знаду у што се вековечно свели.

Шарке пушке и бритке сабље положили
пред ногама врагов си, имати мислили
каквог тиме покоја илити слободе,
но немајућ свог вожда, ништа не находе.

Ученија нејмаду, оружје згубили,
и врагами сатрени, себе помрачили;
у поданство пали свуд, у велике беде,
носе бреме велико, а јоштер не виде.

Цркве моје пропале от слободе своје, -
утесњени левити, жалосно срце моје!
Врази чада к трећему обору нагоне,
различним мукама к западу догоне.

Старешине све моје клоне се на страну,
сви, по мраку ходећи, мене саму јадну
остављају на муках, ах, жалости моја!
Ах, Сербије пребедна! Где надежда твоја?

Ризи с мене некоји моји раздераше,
и нагу ме державним на срам објавише;
себи славе тражећи, мене удручајут,
само што државније јештем зашчишчајут.

Тко ми може довољно жарких суза дати
ову моју несрећу довека плакати?
Више нејмам надежде, развје моју жалост
сам ти, вишњи, о Боже, премени на радост!

- Захарије Орфелин -