Join the new world

Поздрав суграђани 🙂
Настављамо тамо где смо прошли пут стали- код слома Првог српског устанка.

Карађорђева смрт

Након слома Првог српског устанка, Карађорђе са још пар истакнутих вођа бежи у Аустрију, односно Русију.
Он се 1810. придружио грчком покрету у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са кнезом Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији против Турака. Договора није било, по Милошевој наредби, како се негде наводи из „државних разлога“, Карађорђе је убијен у ноћи између 24. и 25. јула 1817. у Радовањском лугу, a убио га је Никола Новаковић, човек Вујице Вулићевића. Милош је наредио да се Карађорђева глава одере и напуни памуком, а затим пошаље у Цариград, где је била истакнута на сарај капији, одакле је неки Грк украде, и од тада се више није виђала.
Тело Вожда Карађорђа почива у Опленцу, заједно са осталим његовим потомцима.




Позадина устанка

Након слома устанка, Срби су били у још горем положају. Међутим велики везир Хуршид-паша амнестира припаднике устанка, и том приликом се предају војводе и кнезови међу којима је био и кнез Милош

Милош Обреновић је био најзначајнија српска личност у Београдском пашалуку после пада устаничке Србије. После слома устанка предао се Али-аги Серчесми, а касније је постављен за оборкнеза Рудничке нахије. Сулејман-паша Скопљак је у Обреновићу пронашао сарадника и поставио га је за баш-кнеза Крагујевачке, Рудничке и Чачанске нахије.


Књаз Милош Обреновић

Односи између Порте и Срба су се још више заоштрили. Упркос обавезама који су за Турке произилазиле из осме тачке Букурешког мира, турска управа у Србији је даље наставила са дахијским начином владавине, насиљем, националним угњетавањем и економском експлоатацијом.

Зато спонтано, 1814. избија Хаџи-Проданова буна, у којој је Милош Обреновић учествовао, али на турској страни (зато што је јесен избила у јесен и није му одговарало да буде на њеном челу).


Таковски сабор

Због великог насиља од стране Турака, српске старешине су почеле са убијањем турских сакупљала пореза и спахија.
То је довело да се на православни празник Цвети 23. априла у Такову скупе српске старешине са циљем да се поново подигне устанак. Они су питали Милоша да им буде вођа, што је он уз коленање прихватио. Чувена је тада Милошева реченица:

, , ЕВО МЕНЕ, ЕВО ВАС, ЕВО РАТА С' ТУРЦИМА! ''


Таковски сабор


Почетак борби

Оружане борбе су трајале око 4 месеца. Други српски устанак је за разлику од Првог устанка од почетка био уперен против легалне власти, коју је представљао Сулејман-паша. Порта је на устанике послала две војске са подручја Царства и једну из Београдског пашалука. Устаници су опсели Чачак и држали га под опсадом наредних четрдесетак дана. Милош Обреновић је опсаду Чачка оставио свом брату Јовану Обреновићу, Милићу Дринчићу и Јована Добрачу, а са својом војском је кренуо на север и сукобио се са Турцима код Палежа и однео победу, заробивши уз то и два топа. После битке на Палежу устаници су успоставили везу са емиграцијом у Аустрији. У Србију су се од војвода вратили Петар Николајевић Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић, Сима Катић и Сима Ненадовић.

Из Палежа Обреновић је кренуо ка Ваљеву које је под опсадом држао Павле Цукић и заједно су га освојили. Обреновић, Цукић и Ненадовић су наставили ка Чачку. Турци су напали устанике на Љубићу, али су их они одбили и прешли Западну Мораву и подигли шанчеве на обали.

После овог пораза, Порта упућује казнене војне јединице из Ниша и Босне према јужној и западној граници Србије, где су се концентрисале устаничке снаге. Босанска војска је претрпела пораз на Дубљу, а војска из Ниша на Љубићу.


Крај устанка

Оружани сукоби са турском војском нису имале онај интезитет и оне размере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз; постојала је могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па је Порта започела преговоре са Србима. Дошло је до преговора Марашли Али-паше и Куршид-паше са Милошем Обреновићем и закључивања усменог договора Марашли Али-паше и Милоша 25. октобра 1815.

Тако је прекинута оружана борба, мада то није прекинуло устаничке борбе за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. Оно добија само нове облике који одговарају новонасталој ситуацији - дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Турска је споразум схватила као коначни прекид борбе и устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка - рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене власти.

Повластице које су добијене споразумом (скупљање данка од стране Срба, обезбеђење од злоупотребе спахија и других турских чиновника, постављање кнезова по нахијама, основање Народне канцеларије у Београду...) давале су Србима извесну самоуправу, која је омогућавала даљи економско-друштвени и политички развој.

Такође, после победе Русије над Турском, Једренским миром 1828. године, решено је и српско питање. Издата су два нарочита султанова писма - хатишерифи 1830. и 1833. године, којима су се потврђивала самоуправна права кнежевине Србије. Једном посебном одредбом од 1833. године, феудалне обавезе су урачунате у годишњи данак који је Србија плаћала Порти. Овим формално је било решено аграрно питање и уништени су феудални односи и турска власт у Србији.


Карта Кнежевине Србије


Толико од мене овај пут, надам се да вам се допало 🙂

Поздрав до следећег чланка 😉