Join the new world

Нисам дуго објавио чланак, размишљао сам коју теме да изнесем и помислих да би био ред да се сетимо неких од наших предака, који су задужили нашу мајку Србију. У овом чланку ћу набројати неке од њих.

Миливоје Стојановић



Међу нарочито истакнутим командантима у балканским ратовима једно од првих места заузима пуковник Миливоје Стојановић, који је са својим храбрим пуком где год се појавио брао лаворике победе. У овом ратном походу његов пук је жњео победу за победом.

При прелазу границе када их је напала далеко надмоћнија арнаудска сила пуковник Миливоје није се дао збунити, и није хтео одустати, но је после неколикодневне упорне борбе успео не само одбије но и разбије огоченог и много јачег непријатеља. Тиме је прокрчио пут трећој армији да победоносно избије на Косово. Доцније је у крајевима насељеним арнаутима имао врло важну улогу, које се показао достојан.

Разборит војсковођа, лично храбар јунак пуковник Стојановић се у крвавом окршају са Бугарима са својим пуком тако сјајно дражао и толико одликовао да је задивио своје команданте, а запрепастио противника који и ако јачи и у повољнијем положају није био у стању да одоле силном полету Цар Лазаревих потомака но "плећа даде и бегати стаде".

Командант прве армије, престолонаследник Александар толико је био усхићен славом овога пука да је лично пришао команданту, топло му честитао, а у знак свога признања скинуо је са својих груди Карађорђеву звезду са мачевима и сам лично је заденуо на јуначке груди храброг команданта XII пука. То је највеће одликовање добијено у овоме рату. Пуковник Миливоје свршио је војну академију са 22. класом и пешадијски подпуковник постао је 1892 године. Као одличан официр увек се видно истицао у миру, а у рату се показао као прави херој.

У Првом светском рату 1914. године Други гвоздени пук учествовао је у Церској битци, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Посебно су забележена јуначка дела припадника Гвозденог пука у Колубарској битци. Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена а пуковник Стојановић славно погинуо. У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао “Марш на Дрину“.


Јаков Ненадовић



Јаков Ненадовић (Бранковина око 1765 - Бранковина 1836) је био војвода из Првог српског устанка. Млађи брат Алексе Ненадовића. Придружио се одмах устаничком покрету и убрзо (послије побједе над Турцима код Свилеуве 1804.) постао је један од најистакнутијих вођа устанка и личности западне Србије. Добијао је миницију и оружје из Аустрије (Срема), па је већ у марту напао Шабац.
Послије Карађорђа и Јанка Катића имао је највећи углед у земљи, па је био један од вођа опозиције против Карађорђа. Допринио је да се у Србији 1805. године уведе Правитељствујушчи совјет. 1810. године Карађорђе је морао да попусти опозицији, па је на мјесто Младена Миловановића за предсједника совјета постављен Јаков Ненадовић. Он се потом приближио Карађорђу, пристао на уставне одредбе од 1811. године, и постао попечитељ (министар) унутрашњих послова. Послије пропасти Првог српског устанка са Карађорђем је напустио Србију и 1814. године стигао у Бесарабију. Са Карађорђем се налазио у депутацији на двору код цара Александра I у Петрограду 1816. године. Емигрирао је у Аустрију, гдје је живио све до 1831. године, а потом се вратио у Србију где је и умро у Бранковини 1836. године.
Његов син био је војвода Јеврем Ненадовић (1793-1867) отац кнегиње Персиде Карађорђевић (1813-1879), удате за кнеза Александра Карађорђевића (1806-1885), Карађорђевог сина.


Миша Анастасијевић



МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ (1803–1885), ВЕЛИКИ ТРГОВАЦ И ЗНАМЕНИТИ ДОБРОТВОР

Био је један од најбогатијих Срба кроз многа времена. У једном раздобљу, тргујући сољу, поседовао је имовину скоро осам пута већу од тадашњег државног буџета Србије. Позајмљивао је чак и свргнутом кнезу Милошу, од чије ће освете доцније заувек побећи из Србије. Нису му ишли од руке политика и мушка деца, али је његова трговачка флота бројала 74 брода, а његова пословна империја запошљавала је средином XIX века преко 10.000 људи! Он, у чијој велелепној задужбини је данас ректорат највећег српског универзитета, већ 122 године почива ван Србије, заборављен од „свога отечества”. Заувек?


кнез Арсен Карађорђевић



Арсен Карађорђевић рођен је у Букурешту, 16. априла 1859. године, као син бившег кнеза Србије Александра и кнегиње Персиде (унуке војводе Јакова, кћерке Јеврема Ненадовића). Породица је већ имала сина, Петра, будућег краља Србије. Арсен је у Паризу завршио чувени лицеј Луј ле Гран. Дипломац Луј ле Грана био је и његов брат од стрица, кнез Божидар Карађорђевић, до сада запостављани члан династије који је по уметничким склоностима био познатији у иностранству него у Србији. Што је још занимљивије, у класи с Арсеном био је и будући српски кнез и краљ из супарничке династије Милан Обреновић.

Немирног духа и пустоловне природе, Арсен је 1883. године ступио у 2. батаљон француске Легије странаца, опет с Божидаром Карађорђевићем. Седам година касније у 5. батаљон Легије странаца 1870/1871. ступио је и његов рођени брат, потпоручник Петар Карађорђевић (под псеудонимом Пјер Кара), свршени питомац 47. класе („де Пуебла”) војне академије Сен Сир. Већ 18. децембра, у склопу експедиционог корпуса адмирала Курбеа, кнез Арсен се искрцао у Вијетнаму (Тонкин) а фебруара 1884. године учествовао је у крвавим борбама око тврђаве Бак Нин. Од 26. јануара до 3. марта налазио се међу браниоцима Тујен Куанга, а 4. фебруара је јуришао на тврђаву Лонг Сон. Након потписивања примирја с Кинезима, 21. јуна 1885, вратио се у Европу и већ 29. новембра следеће године ступио у руску службу.

У Петрограду је завршио Друго константиновско војно училиште и 5. августа 1887. године произведен је у чин корнета (коњичког потпоручника). Тачно годину дана касније, захваљујући искуству, али и друштвеном положају, распоређен је у елитни Каваљергардијски пук „Њеног величанства господарице императорке Марије Фјодоровне”. Према неким подацима, наводно је већ 1889. године напустио службу и поново ступио у 1. батаљон 2. пука Легије странаца који је боравио у Алжиру. Но, ово је мало вероватно јер је исте, 1889. године, посетио брата Петра на Цетињу а, према успоменама Карла Густава Емила Манерхајма, касније чувеног финског фелдмаршала који је 1940. године поразио моћну совјетску војску, од 1891. до 1897. године заједно су служили у Каваљергардијском пуку.

Арсен се 1. маја 1892. оженио једном од најпознатијих престоничких лепотица, чувеном Аурором Павловном Демидов ди Сан-Донато. Брачни пар је 27. априла 1893. добио сина Павла, будућег кнеза намесника Краљевине Југославије. Но, већ 1895. године брачни пар се развео а Аурора се у Ђенови, 4. новембра 1897, преудала за грофа Николу Ђованија Марију, грофа од Ногере. Арсен и Аурора су договорно, 1896. године, поверили сина на чување и васпитавање стрицу, кнезу Петру, који је тада живео у Женеви.

Слава мегданџије

Прича се да је кнез Арсен у Петрограду водио буран живот и да је био честа мета сензационалистичке штампе. Савременици су га описивали као „лудачки храброг” човека, вичног свим врстама оружја. Чувени писац Мирослав Крлежа га је, наводно, спомињао као „брахијалну силу од које бежи тане”. Према једним изворима, учествовао је у девет ратова и четрнаест двобоја а, према другим, у свим ратовима које је Русија водила у другој половини 19. и у 20. веку, те у чак тридесетак двобоја у којима су смртно страдала петнаесторица његових противника, приближно толико је рањено, док је седам борби завршило „нерешено”.
Слава извиканог „мегданџије” отворила му је врата отмених салона, а неколико песника је, наводно, испевало поеме о његовој вештој руци. Но, и поред најбоље воље, успели смо да пребројимо само пет ратова, рачунајући и онај у Индокини, а о силним двобојима има још мање потврда. Тако кружи прича да је 1890. године, на балу који је кнез Феликс Феликсович Јусупов приредио за официре с којима је служио у Каваљергардијском пуку, дошло до испада због принцезе Јелене Петровић Његош, кћерке црногорског кнеза Николе I. Карл Густав Манерхајм и Арсен Карађорђевић, девер најстарије Јеленине сестре Зорке, наводно су се посвађали око плеса с принцезом.

Севнуле су тешке речи и све се окончало двобојем у коме је Манерхајм рањен. Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије, опет, у мемоарима „Ни рат ни пакт” овај двобој повезује са свађом око неизбежне Ауроре Демидов; и Арсен и Манерхајм су лепотицу бирали током једне „мазурке”. Чак је извесни Лудвиг Пецл, наводно један од бечких салонских поета, поводом овог случаја написао: „Делили су трпезу и чаше нада, а крвни противници су сада. Гле јада, раздвоји их крвна увреда тада. Један другом, лагано, гробну раку у пољу спремају. Зашто се пуковник сад, као некад, Арсену не насмеје у лице, пре но што од његове руке страда... Ах, судњи час куца, бирај пиштољ, нем и хладан.”


Благоје Мићков Крушић



Благоје Мићков Крушић (1880 — 1944), војник, жандармеријски наредник и политички осуђеник. Родио се у селу Приградина у Бањанима, да би се заједно са својом породицом преселио у Куршумлију у село Дабиновац 1889. године. Благоје читав свој живот посвећује борби за ослобођење. Као четрнаестогодишњак одлази у комитске чете Воје Танкосића са којим четује шест година.

Учествовао је у биткама код Цера, Дрине, Колубаре, Космаја, Призрена, Кајмакчалана као и на Солунском фронту.

Одликован је бројним знамењем за храброст у балканским и Првом свјетском рату. Благоје М. Крушић је носилац златног ордена Карађорђеве звезде, руског Георгијевског крста, француске војне медаље са мачевима, орденом Легије части, двије Обилића медаље за храброст, четири споменице за учешће у ратовима од 1912. до 1918, међу којима и Албанске. Као борац Гвозденог пука „Књаз Михаило“ рањен је пет пута. Краљ Александар, на положају код Црне реке 14. марта 1917. године, са својих груди скинуо Карађорђеву звезду са мачевима и даривао је Благоју. Француски генерал Гијом, за заслуге у балканским ратовима, лично уручио француско војно одликовање, медаљу „Милитар“ која се додељивала најзаслужнијим војницима, а установљена је 22. јануара 1852. године.

Послије 1918. године одселио се у Крушевац а потом у Ниш. Оженио се Зорком Војиновић из Крушевца са којом је добио два сина Петра и Драгутина, и кћерку Славку. У августу 1944, стријељан је од припадника Озне као непријатељ нове народне власти и агент Равногорског покрета и Драже Михаиловића. Његове кости још нису пронађене а ратна одликовања су му опљачкана. Рехабилитован је 2007. године решењем Окружног суда у Нишу.

Написана је и једна књига о њему, а за њега сам иначе чуо од друга, којем је почивши Благоје био неки род. Ево шта каже писац књиге, протојереј Крушић:
“Оно што ме је прије свега навело да пишем о свом претку јесте његова мученичка кончина, јер је под страшном тортуром мучен, безмало, као и први мученици Цркве. Желио сам, колико ми у овом часу могућности дозвољавају, да расвијетлим шта се десило са мојим блиским рођаком, ни једног тренутка не сумњајући да има на стотине таквих убијених родољуба без суда и пресуде, а Господ Бог свезнајући памти њихова имена у свом вјечитом поменику“

Надам се да вам се чланак допао, и да ћемо се сви потрудити да се сетимо наших заборављених хероја, а било их много, заслужили су да их памтимо. Слава им.

П.С. Текстови су преузети са других сајтова.