Пичке, понос, и фиксна телефонија.

Day 1,899, 05:08 Published in Serbia Serbia by Letva


Осећам се нешто посебно инспирисаним за просеравање овог јутра.
Вербално, кафу још нисам попио.

И да се разумемо – ја заиста не знам о чему ће бити овај текст, и да ли има поенту, али ми се свиђају речи кад се овако појављују на екрану.
Причам нешто са девојком пре неки дан, након што сам преко гугла завалио како се ворд фајлови претварају у пе-де-еф. Пеедеееви, што би рекао Војвода Шеки. Ха, сад се про-ЕУ читаоцима појавила седа на глави, само због помена тог мени, искрено, симпатичног деке. Јесте он будала, али је паметна и интелигентна будала. И некако, прави Србин. Не знам ни ја сам шта то значи – осетим понос и некако диван осећај у грудима сваки пут када видим било коју нашу цркву, од најмање дрвене у руралним пределима Србије, до горостасног Храма Светог Саве. Осећам и бол, некако, чудну врсту бола, која као да ми је у генима, због отетих српских земаља. Много су нас пута јебали кроз историју.



Али ето, управо зато, човек који може у лице да погледа сероњу, судију са запада, да му опсује све по списку, и да затим аргументовано изложи да није квив... Не знам, свиђа ми се то. Симпатично је.
Нисам навикао да Срби буду пичке.
Оно, госн. Манекен бивши председник који путује по васцелом свету, купује креме и извињава се свима редом... Не ваља то.
Где је нестао онај наш бесни инат ? Она сцена где Србин на сред зеленог поља вади курчину и мач, дерња се ко будала, исполива ракијом и јурне ко кретен на коју год страњску пичкицу која је кренула да му серенда како би могао да му позајми пар стотина квадратних километара на пар стотина година.



Него, тотално сам скренуо са теме, вероватно и памети. Причам ја тако са девојком, јелте, о тим вордовима и пе-де-ефовима, и само је приупитам ''Како су људи некада МОГЛИ без интернета ?''.
Није нет само масовни скуп свих могућих информација. Некако је, јебем ли га, светска агора.



И ето мислим... Не знам јеботе. Вероватно је моја генерација једна од последњих која се сећа како је то упознати девојку, смарати је за фиксни број телефона једно 2 сата, затим чекати пар дана, позвати је, да би се јавио њен ћале Милован и рекао ''Ша бре ти оћеш са мојом ћером аа ? Радојка довати оклагију, ова се опет јебе по селу!''
Није тада било мобилних телефона па да пустиш СМС како јебено касниш јер си заглавио у превозу. Јок. Закасниш 15 минута и мала је запалила, жене имају тај потенцијални константни ПМС.
Чик пробајте да кажете било којој ликуши да је можда мало дебела, па видите шта се онда деси. И Пакао је бољи од тога.



А сад ? Сад се клинци мувају тако што шибну тотално непознатој клинки поруку на фејсу, смарају је, истрпају пар недеља касније, и пичи даље. Фејс и остала социјална срања су тотално променили мување, везе, културу, и искрено, уништили га до границе непрепознатљивости.
Да га јебем, у последње време није МОДЕРНО имати девојку. Мушкарци и младићи који су у дугим везама су јадници, јер не трпају шта стигну.



Била је сцена, неки мај прошле године. Мртав пијан прилазим до четири ликуше, види се да су студенткиње, и види се да нису из Београда. И кренем да причам.



''Опуштено, нећу да вас мувам, само сам се сморио, и заиста ми треба неко јебига, да ми каже дал сам океј поступио. Елем, био овај јебени први мај сада... И ништа пробудио сам се на сред кукурузног поља око 2 ујутру, негде код Мале Иванче, селендара код Авале. Хахаха, мноого ракије, да. И дотетурам се некако до гајбе где смо славили, легнем у кревет и... Пар сати касније, будим се, мркли мрак, неко женско легло поред мене. Ја, јебига, мртав пијан, спавао целу ту недељу код рибе, контам јееј ево је ова моја. Драпнем је за сису, пи јеботе, нешто чудно. Питам је ''Миличице, јеси будна ?'' и јавља се промукли глас ''Амм, брате, нисам ја Милица''. Истрчо сам из гајбе и душу повратио. Што због муке од онога што сам управо урадио, што због превише алкохола у систему. Не, не лажем, драпно сам је за голу сису и то је то. Али и то је страшно ! Како не капирате ! Ааа... И ето, сад пре пола сата сам дотрчао од Дома Омладине, био сам на некој журци распалој, дала ми нека плавуша брус. Бацио сам га, јебига. Да, само је пришла и дала ми свој брус, испред мене га скинула. Па шта ја знам, кој курац, лудо женско, заболе ме. Елем, дотрчао сам овде до Звездаре, извукао девојку са журке, сели смо на клупу, и рекао јој шта је било. Ужасан осећај кривице сам имао, и није ми јасно како сам и оволико могао да издржим да јој не кажем.''



И гледа ме једна од њих, Црногорка. Све четири пар година старије од мене иначе, те ликуше. И углавном, пита ме
''Па добро, зашто си онда толико истраумиран, јадо ?'' (био сам, благо речено, блед и шизнут)



''Па... Кад сам јој рекао, само се насмејала, рекла да сам будала... и рекла је да ме воли. Она то никада никоме није рекла. Ни маторцима, ни рођеној сестри.''
Смешкају се ликуше, нуде ми неко вино, сангрију, идемо заједно одатле до Славије на јутарњи. Изневеровале некако девојке да се неки идиот толико усрао и сморио због небитне, глупе ствари. Кажу типови стално варају своје девојке, нисам нормалан што сам рекао, није то превара, искрена грешка. Али баш је слатко. Бљак.
Нисам ја грешку признао толико због осећаја кривице, већ ето, јебига. Ако неку особу волиш, са њом треба бити искрен. Нема тога данас. Јебе се ко са ким стигне и морал је отишао у курац горе него економија.
Ал ето, мене заболе. Туцко сам шта сам туцко, што се мене тиче, могу се женим. Направила ми ова моја питу с месом пре неки дан, лепо ми је.



Али да наставим причу око лепог Тадића и безобразног Воје.
И ту иде овај еРепублик део. Само ћу кратко.
Тренутни људи на власти су испали кукавице. Нека тамо нација гузатих мелескиња, која је ратовала оба пута за 200, 300 година праве историје, нама, СРБИМА, па и у виртуелној игрици да диктира услове ? Било какве ? Па јел сте ви НОРМАЛНИ !? ГДЕ СУ ВАМ МУДА ?!
Стварно сам се разочарао, искрено. Боли мене дупе и за ПТО Америке, и за политичку ситуацију, било какву. И за усрану економију на игрици. Али да испадамо цаве, е па за то ме не боли дупе.
Уместо да се на тај захтев каже да могу да нам се напасу стидних длачица ако хоће, да не гањамо ми њих за савез, него они нас, шта раде ови наши из Владе ?
''Ево, Бразилци, ево, немојте само без вазелина, да не боли.''

Вероватно сам претерао са критиком, и вероватно сам превише вређао. Има људи у власти који воде свој посао, али овај потез последњи ме је искрено за медаљу изнервирао.
И моја порука њима је следећа.
еСрбија је СИЛА. У овој игрици, МИ смо челично мудо од државе, и МИ причамо другима шта треба да раде, како, и зашто. И има да скакућу на једној нози ако нам се тако прохте. Спољну политику треба водити као мушко, а не као Милан Станковић. Стварно сам за ту транџу једном помислио да је нека жнару гњазава даскара.
Будите Воја будала, барем мало, а не Тадић манекен.