Join the new world

Будим се, а напољу ноћ? А да, проклето ереп рачунање времена, заборавио сам да сам у другој димензији. Заправо тачно је 02:20 , али појам о времену је изгубљен, тако да више и не знам шта да радим, да ли је касно или рано, свеједно...више ми се и не спава.



Кафу не пијем, чак и не доручкујем, ваљда зато што нисам гладам, јебем ли га...Зима напољу, није неки дебео минус, ал је хладно...крећем на посао, Бернолди не воли да касним. Сва срећа па сам средио да радим у филијали његове фирме у еСрбији, па не живим у еПољскиој. Порез ме не штеди, ало шта је ту је, барем је исплата правовремена и конкретна. Није велика, ал су бонуси одлични, поготово за мене, обичног војника, јес да су укинули топли оброк, ал шта је ту је. Стижем на посао, одрађујем га поштено, производња иде добро и шеф је задовољан. Одлазим у канцеларију, исплаћују дневницу на руке, а за опрему морам да одем до радионице, и да се јавим на ,,шалтер'', данас ме нешто мрзи, јавићу се сутра, или можда чак вечерас кад будем у пролазу, ако будем излазио некуда у току дана. Враћам се кући, обнављам енергију коју сам изгубио на послу, јео мало хлеба и паштете од поделе синоћ. Одмарам сат, два...читам новине и гледам телевизор, све је већа криза ратови не престају, а у свету се шушка како се ЕДЕН распада, политичари ко политичари пљују се свакодневно...



Потом одлазим на тренинг, није нека теретана, али шта да радим кад немам за више. Кладгуба ме је опељешила, а у последње време све сам ређе тамо, јер покушавам да уштедим за теретану бољег квалитета. Ипак порок је порок, на путу до теретане срећем Питомог, питам га како иде, јел има посла..а он ми исприча све и каже убацили новитете неке, ја пресрећан помислим сад имам и више шанси. Излазим из клаџе без мало пара али с пуно оптимизма- То је тај! Овај пут добијам! Пељеши Питомог!



Пробијам се кроз, скоро неочишћен снег, али с осмехом на лицу, улазим у теретану мало се загревам и крећем с вежбањем. Радим вежбе што су ми јачи препоручили кад су они почињали, послушао сам их и добро иде, мало је напорно ал издржавам.
Навлачим капу, да се не прехладим онако мокар и крећем кући. Ваљало би се окупати и одморити. Чекам проклети аутобус пола сата, а у међувремену стиже порука од команде: -Удар у 12! Како је време овако изопачено?! Не могу се навићи на ову ереп временску зону, ал ајде гурам.



Стижем кући, окупам се и ручам наравно, пасуљ и домаћи ајвар - што би се рекло квалитет 7! Ма шта 7? 10!!! Легнем мало да одспавам, али јако кратко треба стићи на удар, што си активнији то боље. Сетим се да нисам пуцао данас и молим се Богу да се удара дневно наређење. Успут узећу и тенкове по одласку.
Крећем раније јер ваља свратити и до представништва странке. Сваког дана одем тамо и испричам се са пар пријатеља, на брзину уз обећање да ћу се вратити после удара. Како видим и они сви крећу на ударе па се заједно упутимо из зграде и кренемо својим путевима. СВа срећа има и оних који су са мном у јединици па идемо заједно, друштво је увек добродошло.



Стижем на удар, а команда као да зна да сам преморен - исцрпљивање почиње!
-Д2 ПРАТИ!!!
Издржавам и то, и крећем кући ал успут наравно свраћам и до зграде странке где се задржавам сигурних сат, два. Испирчам се, поздравим и одох. Мора се спавати. Успут свраћам до гласачког клуба где са колегама обавим пар задатака преко нета, за добре паре. Одлазим сав исрпљен једва чекајући да заспим.



Стижем кући, поново се купам и вечерам. Лежем и палим ТВ, кад тамо ништа ново, превише политике...Палим телетекст и проверавам резултате. Падох на 1 гол, јебем те животе! Опет нисам опељешио Питомог...не играм више!

Гасим све и одлазим на спавање....