И после вињака, вињак.

Day 1,851, 02:28 • Published in Serbia Serbia • by Letva

Бејах мали, некад давно.
Оно. Балави клиња испред монитора. Моје најјраније сећање које се тиче игрице је из деведесет и неке. Играо сам оне линијице, линије. Тако се звала игра. Фазон је био да спојиш 5 или 6 да буду у линији, па добијеш поен. Била је и нека верзија са карикатурама Слобе и Мире са сваке стране.
А онда... После тога, био је онај Бомберман. Чудно је како се сетиш неких ствари у 10 ујутру, под утицајем оне прве, дивне кафе, и још дивније цигаре.
Касније... Деведесет седма, или осма, нисам сигуран. Али знам да сам тада открио ''Age Of Empires''. Мислим да је то била прва стратегија коју сам икада играо. Или Воркрафт кец. Не сећам се тачно, мало су измешана та сећања.
Човече, колико ме је тад болело за све. Одеш у школу, дрпаш Мају за дупе, играш балфу, вратиш се кући после пет часова, бациш торбу и возаш бајс, а крајичком ока гледаш Марину како прескаче ластиш са ортакињама преко пута. Колико сам се ложио на ту малу кад бејах мали, а сада колико сам скапирао, постала је тешка профукњача и преселила се у блокове. Следећи дан на балфи одереш колено и мушки трпиш кад ти кева саспе пола тоне ракије на љуту рану. Блеја.

Елем, мали Летва који онда увече после гледања Моћних Ренџера седи испред компа, кликће тамо неке зграде и човечуљке. Навукао сам се тада јеботе. На стратегије.

Уследио је онај чувени Воркрафт 3, крајем основне. Шоми и и ја који деремо пола играоне, после се разваљујемо од дволитарке коју су матори паћеници морали да нам купе јер их разбише два клинца. Колико ме је тада фатало пиво, сада ни буре не помаже. Вињак... О вињаку неком другом приликом.
Углавном... Ја сам ову шугаву игрицу зато и почео да играм. Стратегија. Нa великом, масовном, еСветском плану. Погледаш мапу кад оно Србија до Токија, малтене. Да, има ту и спрдања, дружења, подјебавања, писања новина и размишљања де уложити тешко стечени кеш. Чак и гриже савести при самој помисли да у 5 ујутру у Јужној Африци узмеш медаљу херој битке јер некако...
Јебем ли га. Неко би то назвао интернет патриотизмом. Неко би то назваио идиотлуком, ово је само игра.
Ја то зовем љубав. Каква је таква је, ја волим Србију где год била. На интернету, виртуелну, у књизи, на филму, на слици, у прошлости и будућности. Де год да је, каква је, таква је, моја је.

Знам да се у последње време често прозивају ова два наша блока, политичка. Некако ми бедак због тога. И знам да нема помирења, док нам се свима не деси неко велико срање, ако нам се деси неко велико срање. Сложни смо само када смо слаби и угрожени, а у ретким тренутцима смо сложни када имамо циљ.
Било ово пре пар дане, недељу, тако нешто. Пробали Хрвати да ослободе Јужну Далмацију. Зашкрипело, и то опасно. И ? еСрбеде, еСрбинови, еСрбијанци, еСрби, у преводу – Срби, сви смо се лепо покупили и отерали их назад у Индију. Нека блеје тамо са Гандијем и мазе краве.
И ето, барем на тих пар сати жестоког лемања, еСрбија је била једна.
И да. Ред је и да то напоменем.
Кандидовао сам се за председника странке СПЛ, у координацији са остатком Главног Одбора, одобрили су, све по правилнику и прописима јелте. И хвала им на прилици, нећу ништа да обећавам, али ћу се својски потрудити. Имам и ја пар кечева и идеја у рукаву.

Зашто сам се кандидовао ?
Па оно. Млада крв. Енергичан. Нове идеје, упорност и флексибилност. Што би рекла моја најбоља другарица ''Ти брате некако си и до јаја образован, али си у исто време и ''street wise''. Тако ваљда и пишем, и размишљам. Као пропала мешавина клошарчине и радозналог студента. И даље волим да читам ко блесав, и да пишем ко суманут. Не волим баш преозбиљне људе. Досадни су.
Тако да, другари и другарице из Српске Патриотске Лиге, сутра лепо гласајте за мене, јер...
Волим Србију.
Јебига.


П.С. Мали омаж странци еГоведа... Цитираћу сам себе, ово сам пре неки дан написао девојци у 5 ујутру, комиран, и некако се сетих после читавог Мууууу спама и фазона. Дакле:
'' И даље јесам романтично говедо, али романтично говедо које је нашло своју идеалну краву.
''