Боље бициклом у швалерацију, него мерцедесом на посао...

Day 1,245, 03:49 • Published in Serbia Serbia • by Dada1989

Велики пожари могу да почну од једне шибице. Кад се ватра распламса, тешко ју је угасити, а њено кретање више не зависи од жељеног и предвиђеног смера.

Одавно нисам ништа писала, ево већ 3 месеца, слали ми људи поруке типа: „Пиши што више, морамо победити спамере...“ и томе слично, у први мах сам помислила ма дај тако ћу и ја постати спамер и у најбољем случају прозваће ме смарачицом. Међутим, кад сам примила више од 3 поруке почех да умишљам да сам веома паметна и веома много талентована и ето, осладило ми се па се латих тастатуре... Ех, сујето тешко мени с' тобом! А какве везе имају наслов и увод са оним о чему хоћу да пишем? Да појасним...

Данас ми је први ерођендан, као и онај у РЛ и овај има неку драж, то је дан радости, честитања, али исто тако и време сабирања резултата и утисака.

Пре нешто више од годину дана „едеда“ или „ебаба“ су се јуначки изборили за страницу у новинама „24 сата“ и покренули лавину такозвану бејби-бум. Та лавина је на срећу или несрећу повукла и мене и ето ме у једном потпуно другачијем свету тачније еСвету. Сећам се узбуђења приликом првог логовања, хтела сам све и одмах,а онда је стигла поздравна порука и обратио ми се Платон и обавестио ме како ће да ме води полако али сигурно кроз игру, помислих ма нисам ја дете да ме неко за руку води преко зебре до школе могу ја и сама. Проучавала сам какве све опције игра пружа и наравно одмах (добро не баш одмах) схватила да те игра највише веже за тамо неки чат и читање виртуелних чланака. Пошто ми је чeт биo последња рупа на свирали, јер шта ћу ја тамо кад никог не знам, а и мама ми је рекла да не смем да причам са непознатим људима. Одмах сам отрчала до киоска и бацила поглед на туторијале о много чему, били су ми досадни колико и штиво за испит, зар цео живот морам нешто да учим? Баталим све и посветим се свом профилу, прво постављање аватара, уууууу, па већ сам други ниво, ајмо даље посао, тренинг ето скоро па четврти... Тамо негде видех да се води некакав рат и то с еХрватима, вау па приметила сам у новинама да је победа над њима битнија него да добијеш седмицу на лоту. Кликћем, ударам свом снагом наносим великих, шта великих огромних 4 до 2 дмг, замирем, здравље ми опада, убише ме противници, ал нема везе видела сам ја да има и болница... Трк у билницу па опет на бојно поље. Очи ми се сјаје, а дланови зноје од нестрпљења, број који означава мој ниво се рапидно мења ударам јаче, више, боље и у том тренутку моје зравље је рапидно опало, назад болница..... Штааааааа нема је више, сви кревети су заузети? Ништа ми није јасно, где нестаде као да је у еземљу пропала, касно је идем да спавам...

Други дан, надам се чуду, и гле чудо се делимично догодило моје здравље се поправило. Имам нека силна обавештења да су ми људи слали некакве лекове у виду поклона уз то и гомилу некаквих порука, сви врте исту причу, сажвакали ми људи туторујале само још да их прогутам, и тако дан за даном пред коцкастим екраном и схватих ја као све функционише, сховв муст го он... Тих дана сам достигла и чувени 6 ниво и добила некакву мапу па ово је и игра на срећу, скоро па као огреби и благо теби, само што овде свака мапа добија, више или мање. Тај магични број 6 је значио да можеш да постанеш и члан странке, мислила сам то мора да је јако битно док ми то чика Платон понавља више пута на дан. Улазим у једну странку и први пут се појављујем на чету, екипа је била углавном добра, али ја се у политику не разумем, а и схватила сам да то ништа не доноси сем тога да те неко прозива зато што си на овој или оној страни. Убрзо сам одустала најбоље је да будем сама свој херој...

И по мом скромном мишљењу била сам солидна за једну ебебу као су ме прозвали тј. све нас новајлије, али не лези враже и админи би да се играју. Таман кад сам помислила сад ће све да иде као по лоју укинуше, међу Србадијом никад не прежаљени, В1. Нечујно се увуче В2, а ја сирома морах у двоклик на месец и кусур дана због РЛ обавеза. Почетак поновног активног играња је био болан, бленем у бојно поље ко теле у шарена врата, где год станем убише ме ни криву, ни дужну. Где ћу, шта ћу? Написах чланак кукала, молила да ме неко прими у јединицу и појасни тактику ратовања.

На моје велико одушевљење Покац (који на жалост више не игра) је успео да ме инфилтрира у редове ГА. Дочекана сам љубазно. Посветили су ми део свог времена и појаснили како В2 функционише и таман кад сам укапирала админи се опет заиграли, укинуше и В2. Опет све испочетка, нова правила, нови изазови, што је и данас честа појава, али оно што се ни дан данас није променило то је моје присуство у јединици... Свакодневно висим на ГА каналу и људи које су тамо ме и даље држе у игри...

У игри сам само још један активан играч у низу, нисам ни ебогата, ни еуспешна, ни епозната, али сам задовољна оним што ми је игра донела у РЛ, а то су нова познанства и нове пријатеље и због тога се радујем следећој години мог епостојања...

П.С. Ћераћемо се још...

Дада1989