Пад у рај (гусан)

Day 1,133, 07:10 • Published in Serbia Serbia • by Dada1989

Окупили се анђели у рају, ал су само гуске тамо имале крила, међутим било је ту и оних који не припадају ни јату анђела, ни јату гусана, ал су сви били фини, добро расположени, дрижељубиви...ма сви су били анђелчићи...

Овако је све почело...

Идеја да се скуп одржи у текућој години потекла је од Покца, колега Апис је спровео у дело, ал да није било свих људи добре воље и жељних републиканског дружења џаба би они „кречили“! Велику већину скупа су чинили Новосадисти, али било је ту и оних из околних места, дошле су храбре групе из Зрењанина и Београда, али била је ту и једна девојка коју морам да споменем која је потегла сама возом из Суботице, наиме ради се о Вили, а и један господин се сам укрцао на воз и из Београда се упутио до Новог Сада, а реч је о стеВВЕГИЈУ...

Било је време да кренем на скуп, требало је да се нађемо на тргу код „катедрале“, пошто ја никога лично нисам упознала договор је био да ме Покац, јер њега познајем,а и татин велики стомак је немогуће промашити, сачека код „Милетића“ и да се прикључимо остатку групе. Међутим сплет околности је био другачији. Нашла сам Покца код „Милетића“ самог без и једног анђела, мокрог од снега и помало смрзнутог, одмах сам упитала за остатак другара на шта је он рекао да ће мало каснити и упутили смо се до гусана, на његов предлог. И ако сам приметила једну групу људи код катедрале нисам очекивала да је то остатак јата којем смо требали да се придружимо, јер сам рачунала зна Покац већину и да је најбоље да га пратим у стопу, а да ли је било тако...

Корак по корак и омашишмо ми пролаз у ком се налазио Гусан, окрет за 360º па назад. Опет полако корак по корак и таман кад смо се намерачили да први улетимо и покупимо рефунд за пиће, Покцу је зазвонио телефон и јавила нам се она иста група коју сам приметила код катедрале и кренула нама у сусрет...

И крећу срдачни поздрави неки се само рукују неки се изљубише све у свему ја кренух да се упознајем са свима редом, Труба, Апис, Флајко, Сумо, Оди, Црно-бела... Међу њима сам пронашла и мени три веома важна и драга анђела, а ради се о мојој ефамилији емама соончица и два ебрата Владана87 и Иван Орестијевић... Сад сви заједно крећемо у поменуту пивницу, ал од рефунда не би ништа...

При уласку у пивницу изгледали смо као распуштена банда свако за себе је нешто мрмљао, а они најспретнији су одмах угледали погодно место за усидравање. То усидравање је више личило на демолирање локала свако је себи вукао столицу, најјачи су премештали и гурали столове и накрају сви поседасмо на команду. Покац је из великог џепа вадио једну по једну крем бананицу и нагласио да нема потребе да се свађамо и боримо за њих, јер је његов џеп довољно дубок и да за сваког има по једну и да нам је то обезбедио од свог рада у еден замљама. Навалисмо сви у сласт да мљацкамо, рекла бих да смо их смазали ко дете Наполитанку, ал бојим се увредићу другарку.

Баш кад смо се сви ватили чаша и опет на команду испили први гутљај опустили се уз необавезни разговор, крену громогласни аплауз, око 30-ак парова руку снажно запљеска и иза угла се појави Липец, сви поустајасмо да га поздравимо направи се места и за њега и опет сви у глас почеше да причају...

Неки су се ватили пива, неки су се ватили неког безалкоколног пића, само се Апис латио фото апарата (у множини), и шкљоцао већину времена, севали су блицеви на све стране. Апис је мењао апарате и ако ни један није био његово власништво, сликао нас све као да смо светско чудо и умало да нам наплати то фотографисање. Е да ако неком фали фото апарат претресите џепове поменутог фотографа.

Фотографије овим путем не објављујем, јер се плашим да ће ме неко тужити за ауторска права, а и слике ништа нису наспрам сјајно проведеног времена!

Кад се друштво растало и у каквом стању не могу да посведочим, јер сам међу првима напустила „место злочина“...



ево слике за све који нису били😃

Дада1989