Pismo mozgu...

Day 1,614, 02:46 • Published in Serbia Serbia • by LecllearSerb



Dragi mozgu,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog igranja od koga se nikada vise neću oporaviti. Pre svega moraš da znas da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav prema igranju nečeg čega nema shvati kao eros u spinozističkom smislu.
Ta igra nije bila tek moja prolazna avantura, ubijanje miša sa par klikova.. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon od tmurne sadasnjosti. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici, noći i opštem dobru danasnjice koja je izuzetno svetla,što vidiš i sam!?. Moja je usamljenost sada apsolutna,ostajemo samo ona i ja,igra i mi,podela karata u kojoj se ne zna ko je imaginarniji moj zivot ili ona Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu moj razum koji je odavno postao imaginarna pojava sadasnjosti. Više nema ko da me sa njim pomiri. To je samo Ona zna. A i zna da zna,ili je barem znala.

Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafora , par klikova u odsudnom momentu sasvim bezazlenog rata. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene . Kada bih samo mogao pobeći od onog šta sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da dišem. Svaka me reč može ubiti.

Ja sam najveći deo svog zivota odklikao pre nego što sam Nju zaigrao, ali tek sa Njom ja sam postao igrač tj. onaj koji nije ugrožen onim što živi, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja proza gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi čovek da je ta igra ostala u meni, ona jeste tu ali je nema u srcu mom,mene vise draži pesma nekih sretnih vremena.. Ovako ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se mozgu nekada dragi prijatelju moj, da sam ja napisao “Voleli smo bajku koja nije postojala priču koja nije živela ali život koji je tekao.” Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokusati da živim dalje mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja od igre života koju je Admin upropastio žabranivši da se igramo u izvornom smislu te reči je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti...
Rado bih ti srocio jos koju pametnu ali vidim zove SSF na udar pa mi se zuri..





P.S.
Ako želis da mi piseš, piši mi o Njoj kroy pero mnogih dobrih novinara današnjice,ili barem onoga sto je od njih ostaloj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Sta razvija kojim putem ide, ali pisi o onim srecnim vremenima kada za gold nisam trosio 4 cifre mog pera. ti sve to možes znati. Svaka sitnica koja se na nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti.Igra je zivot pa sve da tri puta e ispred naziva ima...


Iskreno tvoj LeclleaRSerb



Ako ima neko dovoljno lud da bi na ovo lupio shout svoj..
_____________________________________________________________________
Pismo mozgu...
http://www.erepublik.com/en/article/pismo-mozgu--2013259/1/20
_____________________________________________________________________